Žena u dugoj lanenoj haljini sa „V“ izrezom stoji pored kućnog mlina za mlevenje brašna. Okreće se ka vratima. Ulazi muž, nasmejan, donosi joj poklon. Ona prilazi i on joj stavlja na ruku divnu narukvicu od školjke, iz jednog komada…Sa Mediterana!
Ako biste ovu scenu videli na filmu, da li biste mogli da zamislite o čemu je reč?! Verovali, ili ne, o porodici koja je ovde, na našim prostorima, živela pre 7. 000 godina.
Ljudi su u mlađem kamenom dobu (neolitu) živeli mnogo kvalitetnije i urbanije nego što to možemo i da zamislimo. Živeli su u komfornim, ekološkim kućama, imali krevete, posteljinu, brijali se, dizajnirali odeću, bavili se umetnošću, putovali, trgovali…
Istraživanja na nalazištu u Vinči omogućila su naučnicima da rekonstruišu život ljudi u to doba i ispostavilo se da praistorijski čovek nije onakav kakvim smo ga dosad zamišljali. Čovek je tada imao takoreći sve što mu je bilo potrebno.
Rekonstrukcija: Postavka u muzeju u Vinči
– Zahvaljujući tome što se neko oslonio na sveže omalterisan zid, ustanovljeno je ne samo da su nosili odeću, već i kakvog je kvaliteta ta odeća bila. Bilo je to jako fino tkanje sa tankim predivom. Pronašli smo puno semenki lana u njihovim kućama i tako utvrdili da su zapravo pravili lanenu odeću. Stručnjaci koji se bave tkanjem uspeli su da rekonstruišu razboj na kojem su tkali, a iz prikaza odeće na brojnim figurama pronađenim u Vinči, vidi se da se oni brižljivo bave dizajnom; to su dvodelni kompleti, donji i gornji deo, V izrez… Pronašli smo jako puno nakita, i što je posebno zanimljivo – mnogo nakita sa Mediterana, koji je pravljen od školjki iz Egejskog i Jadranskog mora. Ljudi sa Mediterana su izrezivali rub školjke i dobijali narukvicu iz jednog komada. I mi pronalazimo širom Balkana i širom srednje Evrope ovakav nakit. Znači da u to vreme oni putuju i trguju, stižu do Egejskog i Jadranskog mora, i srednje Evrope – priča arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja nalazišta u Vinči.
Štaviše, stari Vinčanci su se brijali oštrijim brijačima od ovih koje danas koristimo. Bili su napravljeni od opsidijana, najoštrijeg mehaničkog sečiva koje je čovek ikada držao u ruci.
– Ljudi iz neolita su cepali opsidijan, vulkansko staklo, i dobijali skalpele. Uzeli bi drveni štap i u njemu napravili procep u koji su ih stavljali. To bi onda zalili smolom, a kada se smola stvrdne, dobijali su brijač – kaže naš sagovornik.
Najčešći nalaz na neolitskim lokalitetima je keramika, a predmeti od keramike koji su ovde pronađeni potvrđuju da su Vinčanci u svemu bili savršeni. Iako su izrađivane ručno, bez vitla, posude su neverovatno precizno urađene, sa jako tankim zidovima i potpuno pravilnog oblika.
Keramičke pločice izuzetnog kvaliteta i dečji radovi (desno)
Da bi se napravile takve posude, bez vitla, zaista je potrebno vrhunsko umeće. Zanimljivo je da kada se ugasila Vinčanska civilizacija, negde oko 4.300 godine pre naše ere, dolazi do strašnog pada u kvalitetu keramike. Tek 4.000 godina kasnije, kada se na ovim prostorima pojavljuje rimska keramika, može se ponovo pričati o vrhunskom kvalitetu.
U Muzeju u Vinči mogu se videti i veoma male keramičke posude. Na osnovu otisaka prstiju forenzičari su utvrdili da su ih pravila deca. Mališani su kroz igru, već od najranijih dana, učili razne veštine, pa nije ni čudo što su bili tako dobre zanatlije.
Sve u znaku Velike majke
– Sve što su radili ljudi iz neolita, doveli su do savršenstva. Savršene kuće, savršena keramika i savršen dizajn. Pronađen je veliki broj posuda i figura koje nisu imale nikakvu praktičnu namenu, pravljene su u čisto umetničke i religijske svrhe. Vasić je ovde, na samo jednom malom prostoru, pronašao oko 3.000 takvih predmeta i to govori koliki su oni značaj pridavali duhovnom životu. Te figure su zaštitni znak i uglavnom predstavljaju ženu. Logično je, jer u neolitu opstanak presudno ne zavisi više od toga koliko će lovac da ulovi, već koliko će nešto da rodi – polje, njiva… Opstanak zavisi od rodnosti i plodnosti, a simbol rađanja je majka. Zato su slavili Veliku majku. Kao što nas danas čuva kućni svetac, njihove domove čuvala je Velika majka – objašnjava Janković.
Velika majka prikazana je sa velikim očima zato što je majka ne samo simbol rađanja, već i neko ko danonoćno bdi nad nama. Vinčanci su imali kanonizovan prikaz lica, pa su sve figure, čak i poklopci na posudama gde se čuvala hrana, predstavljene sa tim velikim očima, koje budno motre. Akcentovali su budnost. Poklopci na posudama imaju i uši, čime se takođe naglašava budnost – kad je neko budan, on i osluškuje. A, ko je budan? Onaj ko je odgovoran. I zaista su bili odgovorni – i prema porodici, i prema zajednici i prema prirodi.
Samo alat, nigde oružja!
– Ključ njihovog uspeha bio je u tome što nisu ratovali! Neolit je zapravo ekskluzivno vreme, poslednje u kojem ljudi nisu ratovali. Kroz taj period, čitavih 1.000 godina, nema rata. Znamo da nisu ratovali, jer su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnih odbranbenih fortifikacija i nigde nema nalaza oružja. Nisu ratovali jer su bili upućeni jedni na druge, zbog trgovine, logika tog vremena je bila da onaj preko reke i onaj preko brda nije potencijalni neprijatelj, nego potencijalni kupac. I od njega se nije trebalo braniti, nego je to bio neko ko je dobrodošao. Sa druge strane, trgovac postaje jako važan član zajednice, on stalno putuje i sa putovanja donosi neka nova znanja, nove tehnologije, nova semena. Znanje je u neolitu imalo veliku moć, onaj koji je najviše znao, mogao je iz tog znanja da izvuče najviše koristi. Neko je nekoga mogao da ubije, opljačka, ali nije mogao da mu uzme ono što je u njemu najvrednije, a to je znanje. Tako su oni obesmislili rat. Što ne znači da nije bilo nasilnih ljudi u to vreme. Ali u njihovom sistemu vrednosti, uspeli su da marginalizuju sve one koji su nasiljem hteli da dođu do onoga što im ne pripada.
Žrvanj za mlevenje žita (posuda nalik na činiju, desno) upotrebljavali su kao kućni aparat jer su koristili integralno brašno, koje je kvarljivo i ne može da stoji, pa su u svojim kućama mleli onoliko koliko im je tog dana potrebno
Zdrava hrana
Vinčanci su se hranili vrlo zdravo. Osim ječma, pšenice, prosa, koristili su i divlji grašak, sočivo, grahoricu, a od voća divlju krušku, jabuku, divlje grožđe, obe zove, kupine…
– Kao urbani, gradski ljudi, imali su u naselju otpadne jame, u kojima smo našli i kosti životinja koje su koristili u ishrani. Tako se ispostavilo da su jeli domaće životinje, a ne divlje, i što je još zanimljivije, uglavnom su to mlade životinje, mali prasići, koze, jaganjci…A, to opet potvrđuje priču o visokom standardu i gradskom naselju; nisu uzgajali životinje, najverovatnije su ih nabavljali iz drugih naselja. Zanimljivo je da nisu jeli ptice. Jedan od mogućih odgovora zašto je to tako je da su oni shvatili da su im ptice dragocene, jer se hrane štetočinama – glodarima, insektima… pa su ih doživljavali kao saveznike – kaže Janković.
Olivera Radaković
Prvo fonetsko pismo?!
Ne postoje pouzdani podaci o tome da li su Vinčanci imali svoje pismo niti kojim su jezikom govorili.
– Utvrdili smo da su imali znakove kojima su nešto beležili, ali da li je to pismo, i uopšte šta su beležili, to nije protumačeno. Tvrdnje nekih lingvista da je to prvo fonetsko pismo su preambiciozne, jer za to nema dokaza. Pošto nemamo tekst na osnovu koga bismo utvrdili značenje tih znakova, ne možemo reći da je to pismo.Vizuelno, ti znaci podsećaju na znake svih kasnijih pisama, ali za sada nisu rastumačeni.