Putujući upoznajemo sebe

Za mene je putovanje istraživanje, širenje granica, otvaranje novih mogućnosti, upoznavanje novih ljudi… Za mene je putovanje upoznavanje samoga sebe. Biti putnik je stadijum duha. Čovek koji nije putovao ne zna šta je izgubio. Jer nije putovanje: Idem ja sad da letujem u Grčku, da bih se tamo sunčao. Pa, možeš se sunčati i na Adi Ciganliji… Ne, nego da odeš i upoznaš svaki kamen šire okoline mesta u koje si došao, etnologiju, istoriju, ljude, da sediš, uostalom, i uživaš u lepoti.

Ovo je svojevrsni kredo iskusnog planinarskog vodiča Dobrivoja Radojevića (64), čoveka koga mnogi od njegovih dugogodišnjih saputnika nazivaju vodičem za dobrotu i lepotu. Dobrivoje je do sada posetio tridesetak zemalja u Evropi, Aziji, Africi i Severnoj Americi, prešavši avionom i autobusom oko 270.000 kilometara, što je, uz kilometražu koju ima u nogama, bezmalo kao da je sedam puta obišao planetu. Iako bi mnogi prošlu godinu rado zaboravili, on će je, između ostalog, pamtiti po tri putovanja u inostranstvo – na Kubu, u Bosnu i na Kipar, pri čemu je organizovao i 14 izleta po Srbiji.

Fotografije sa putovanja na Kipar, u oktobru prošle godine; Dobrivoje je na fotografiji levo

– Na Kubu sam vodio grupu od četiri devojke, u januaru i februaru, i za 20 dana obišli smo celo ostrvo. To nije uobičajeni aranžman – Havana i Varadero; bili smo i na jugu Kube – Santjago de Kuba, u Trinidadu, najstarijem gradu na ostrvu, plivali u Karipskom moru, penjali na Sijera Maestru, išli kroz nacionalne parkove, kupali se u vodopadima, družili sa meštanima…

U septembru sam organizovao putovanje u Bosnu, do Visokog i Semira Osmanagića, što je isto izvanredna priča, dok sam u oktobru vodio jednu grupu na Kipar. Procenio sam da je najbolje krenuti oko 15, oktobra, i ispostavilo se da sam bio u pravu: otišli smo u poslednjem trenutku kada je moglo da se ode, a vratili smo se u poslednjem trenutku kada je moglo da se vrati. Baš te noći, kad smo odlazili, na kiparskom aerodromu je uvedeno vanredno stanje i videli smo vojnike sa mašinkama koji su kontrolisali putnike. A proveli smo tih osam dana na ostrvu u tako dobrom raspoloženju – kupali se, jeli, pričali – da nikome od nas nije palo na pamet da postoji korona – priča Dobrivoje.

On kaže da su na svim putovanjima i izletima strogo vodili računa o merama bezbednosti. Na put se išlo avionima ili velikim autobusima u kojima su svi putnici imali po dva sedišta. Maske su nosili u autobusu, a napolju, na šetnjama, kaže da nisu, jer su se ponašali normalno i uživali u svežem vazduhu.

– Po meni, putovanja u inostranstvo su deo opšte kulture, a ne, kako neki epidemiolozi tvrde, hir besnih ljudi. Pa nama je svet mali. Učili su nas da treba da idemo u svemir, a ne da se zatvaramo.

Staze i bogaze

Dobrivoja su još od mladosti vukle daljine. Bio je vodič u Ferijalnom savezu, a kasnije na sindikalnim putovanjima u firmama gde je radio na poslovima bezbednosti. Na ideju da se pridruži planinarima došao je dok je bio zaposlen u „Elektroprivredi Srbije“.

– Ja sam u prirodi maltene ceo život. Odrastao sam u naselju ’13. maj’, smeštenom van Zemuna, prema Batajnici. Tu sam imao sjajno detinjstvo, provodio sam puno vremena u šumi i na poljima… Tu sam odrastao, i ostao. Imao sam sreću i da sam dosta putovao poslom, obilazio razne terene: od najzabačenijih trafo stanica, preko termoelektrana, do hidroelektrana, uključujući i one male, koje se obično nalaze po klisurama i kanjonima, u skoro pa netaknutoj prirodi. Gledajući svu tu lepotu, poželeo sam da to podelim sa drugima. Nedugo potom, zajedno sa nekoliko prijatelja, uz podršku Krsta Žižića, tadašnjeg predsednika Planinarskog društva ‘Železničar’, osnovali smo ogranak u ‘Elektroprivredi’, dobio sam licencu planinarskog vodiča, i tako je sve počelo. Od 1995. do 2000. godine, intenzivno smo radili u okviru EPS – a, organizujući sijaset interesantnih izleta po Srbiji, a i šire. Na mnogim mestima na koja smo mi planinari išli, tada nije bilo razvijenog turizma – Lisine, Zlatibor, Mokra gora, Đerdap, Rajačke pimnice, zaječarski kraj… Pravili smo, recimo, carski ručak sa prasetinom usred Romulijane. To zaista treba doživeti. Ta naša druženja su izrodila i mene kao vodiča, i od mene napravila, hajde da kažem, dobrog vodiča – smatra naš sagovornik.

Kada je 2006. godine, zbog glaukoma, potpuno izgubio vid na levom oku, Dobrivoje je treningom prevazišao taj hendikep, pa sad ima običaj da kaže da sa jednim okom vidi bolje nego mnogi ljudi sa dva. A ni teška operacija srca kojoj je podvrgnut pre nepune dve godine, nije ga mnogo usporila. Već posle par meseci, opet je bio na putu.

– Pošto su ustanovili začepljenje krvnih sudova u srcu od 99 odsto, kardiolozi su se čudili kako sam uopšte živ. Onda su na snimku videli da je samo srce napravilo takve kolateralne sudove da je sebe nateralo da preživi. Objasnili su mi da je to zato što sam planinario, često boravio na svežem vazduhu i otuda razvio jak imunitet. Mislim da ljudi moraju da putuju i gledaću koliko god mogu da im pomognem u tome, jer će na taj način imati zdraviji, ispunjeniji i lepši život.

Za korak ispred

Pre nekih osam godina, Dobrivoje je  počeo da sastavlja mejling listu prijatelja, odnosno ljudi koji su ga od početka pratili na raznim putešestvijima, radi lakšeg planiranja budućih akcija. Prijatelji su dovodili svoje prijatelje, spisak se vremenom širio, i trenutno ima oko 750 adresa. Najveći uspeh te grupe je, kako kaže, što su ljudi počeli da se druže među sobom, nezavisno od njega, koji je sve inicirao i koji, kao prvi među jednakima, sve objedinjava, stalno insistirajući na dobrom i lepom.

Sofijini krugovi, Fruška gora

– Kada je počela epidemija korone, pokušao sam da pomognem ljudima slanjem interesantnih pričica, razgovorima, smehom. Mislim da nam mnogo nedostaju smeh i zagrljaji. I najbandoglaviji čovek zna da se smeje, i najgori može da bude dobar, samo mu to treba izvući. Sećam se jedne davne priče, penjali smo se po nekoj planini na Homolju, bila je zima, i jedna žena kuka, sve joj smeta – što nema dobru obuću, što je vlažno… Toliko se žalila da je jednom mom dobrom prijatelju prekipelo, pa joj je čak nešto i odbrusio. A ja je gledam, pa mu priđem i pitam ga: Šta ti misliš, da li ona može da bude dobra? Ma, nema šanse, kaže mi. Ovo je neki nadžak. Polako, kažem. I nekako ja uđem sa njom u priču, mic po mic, na kraju ture, kada smo se vraćali kući, najpozitivnija osoba u autobusu je bila ta gospođa. Suština je da svakom čoveku treba naći ‘žicu’, prići mu, otvoriti mu dušu, povući ga za sobom – kaže Dobrivoje.

Samo u poslednje dve decenije, sa Dobrivojem je putovalo oko 20.000 ljudi različitih životnih dobi, od mladih momaka i devojaka, do veterana. Jedan od najstarijih je Preža, koji ima 83 godine. Iako se na njegovim turama uvek pešači – nekad tri, nekad desetak ili više kilometara, trudi se da svakome izađe u susret, pa je za one koji, iz ovog ili onog razloga, nisu raspoloženi za šetnju, već su skloniji uživanju u lokalnim specijalitetima, formirao takozvanu „etno grupu“.

Jezero Vranješ kod Manđelosa (fotografija levo); Jezero Šelevrenac kod Maradika, jedno od najvećih na Fruškoj gori (fotografija desno)

– Klasičan turistički proizvod sadrži tri stvari: vožnju autobusom na nekoj relaciji, posetu maksimalno tri neka lepa mesta, sa ulaskom u neki muzej, obilaskom nekog spomenika, i, na kraju, ručak. Mi planinari, za razliku od turističkih agencija, umesto te tri stvari, imamo pet, sedam, devet… Kada kreneš ujutro i vratiš se uveče, pun si utisaka od vožnje, pešačenja, svega što si tog dana video i doživeo. E, to je ono što ljudi vole. Ne vole stereotipne izlete, kao idemo na Zlatibor da bismo sedeli i vozili se gondolom ili ne znam čime, nego idemo na Zlatibor da bismo otišli na neko jezero koje niko živ ne obilazi.

Alternativne rute

Naš sagovornik, inače, važi za vrsnog poznavaoca istočne Srbije i ostrva Krf, na kome je bio tridesetak puta i o kome je napisao Turistički vodič, štampan 2008. godine. Kaže da je jedna od pozitivnih strana korone što su ljudi više bili orijentisani na domaće destinacije, otkrivanje lepota Srbije, i da u našoj zemlji ima još mnogo predivnih mesta koja vredi videti, a nisu toliko turistički eksponirana.

Selo Kuštilj poplavljeno rekom Karaš (fotografija levo); Letnjikovac ili dvorac Višnjevac, u ataru sela Veliki Radinci (fotografija desno)

– Svi su, recimo, čuli za belocrkvanska jezera, vodio sam tamo ljude pet, šest puta, a sada su mi u fokusu belocrkvanske reke. Tu je Nera, Karaš, kanal Dunav – Tisa – Dunav i neka predivna sela. Zatim, potez oko Kučeva, posebno selo Rakova bara, za koje sam emotivno vezan, ceo taj kraj je prepun pećina, vodopada, rečica, vidikovaca, crkava, manastira. Dakle, Rakova bara, Šumeće, deo oko Turije, Duboka, Ševica, Radenka, a onda sa druge strane imate Donju Bukovsku, Gornju Bukovsku, pa Neresnicu. Svojevremeno je u Peku, kod Brodice, otkrivena najstarija pruga još iz turskog doba, drvena pruga korišćena za ispiranje zlata, koja je ostala konzervirana u reci. Interesantan je i kraj oko Bačke Topole, sa puno lepih sela, dvoraca, svega… Osim Pačir banje, koja je lani bila preplavljena turistima, tu su Panonija, Bajša, Zobnatica… – otkriva Dobrivoje.

Kako kaže, u ovoj godini je planirao jednodnevne izlete u široj regiji Beograda, Vojvodine i gornje uže Srbije, pre svega do Malog Stapara, Rama, Neština, Gornjaka, Rajačkih pimnica, Vlasine i Leskovca. Ako prilike to dozvole, nada se da će ponovo posetiti i Jerusalim i Svetu zemlju, Kipar, Rusiju, nacionalne parkove Sjedinjenih Država i Kubu, a da će novu, 2022. godinu, tradicionalno dočekati u Atini.

Petar Blečić

Akva, akva, akva… Buć!

Dobrivoje za sebe kaže da je poliglota koji govori sve jezike sveta i ne govori nijedan. Snalazi se sa engleskim i ruskim, a zna i dosta grčkih reči. A kada se sporazumeva sa strancima, objašnjava, u svakoj njegovoj rečenici se prepliću bar dva, tri jezika, plus internacionalne reči koje, u principu, važe za sve zemlje sveta.

– Jednom prilikom smo na Krfu tražili neki vodopad. Dovezli smo se do sela u čijoj se blizini nalazi, ali nismo mogli da ga nađemo. U tom nailazi neki Grk sa ženom, i ja pokušam sa engleskim, ruskim, srpskim, ali ništa nisu razumeli, pa sam mu objasnio: Voter, akva. Dobro, shvatio je da pričamo o vodi; i onda kažem: Akva, akva, pokazujući rukom kao tok reke, pa pad: Buć! I tada mu je sinulo: Katarakta! E, katarakta! I odemo mi na katarakta, kako nas je uputio.