Mlađi brat Mileve Marić Ajnštajn začetnik kloniranja

MilosMfeat

Svega nekoliko godina proteklo je otkako se u našoj javnosti saznalo da je dr Miloš Marić, mlađi brat Mileve Marić Ajnštajn, pre više od 70 godina u Rusiji bio jedan od začetnika kloniranja, te da je u toj zemlji bio cenjeni histolog i univerzitetski profesor.

Zabeleženo je da je dr Marić 1924. godine učestvovao u balzamovanju tela sovjetskog revolucionarnog lidera Vladimira Iljiča Lenjina. Zbog njegovog naučnog doprinosa i današnja Rusija neguje uspomenu na dr Marića. Među Rusima je poznatiji i cenjeniji od svoje sestre Mileve. U ruskom gradu Saratovu, gde počiva, i danas postoji spomen – soba posvećena našem umnom sunarodniku.

Miloš je bio najmlađe dete u porodici Marić. Dobio je očevo ime kako bi se, po starom srpskom običaju, zaustavilo umiranje dece u porodici. Marićima su umrla prva dva muška deteta.

Miloš Mlađi rođen je u Rumi 1885. godine, dve godine pošto je, takođe u Rumi, rođena njegova sestra Zorka, a deset godina pre toga, u Titelu, na svet je došla njegova najstarija sestra, Mileva Marić – Ajnštajn.

MilosMNjihovi roditelji, Miloš Marić (1846 – 1922), niži oficir, narednik Šajkaškog bataljona, i Marija Ružić (1846 – 1935) iz dobrostojeće titelske porodice, venčali su se  1867. godine. Miloš Stariji školovao se u rodnom Kaću, pa u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, a potom u Podoficirskoj bataljonskoj školi u Titelu, u kojoj je nastavni jezik bio nemački.

Miloš Marić Mlađi (Izvor (KKHC4), Fair use, Veza)

Uvidevši da se sprema ukidanje Vojne granice, potražio je  posao pri sudskim ustanovama i tako okončao svoju trinaestogodišnju vojnu karijeru u Austrougarskoj. Nedelju dana pre Milevinog rođenja (1875), otac Miloš postavljen je za „uzdatog nadziratelja pri  sudbenom stolu u Vukovaru”, zatim je 1877. godine dobio mesto pisara u Kotarskom sudu u Rumi. Tu je porodica živela 14 godina, sve do maja 1892. godine, do premeštaja u Zagreb, gde je Miloš dobio mesto nižeg sudskog službenika. No, sredinom 1895. godine, napustio je Zagreb i zbog nasledstva se s porodicom vratio u rodni Kać.

Marići su ubrzo potom postali stanovnici Novog Sada. Kupili su kuću u Kisačkom sokaku, a početkom 1896. godine Miloš je umirovljen. S penzijom od 616 forinti, svojim i ženinim nasledstvom, dugoročnim kreditom koji je dobio još 1893. godine, brzo se obogatio. Imao je salaš u Livadama kod Kaća koji je zahvatao oko 200 hektara zemlje, kuće u Kaću i Novom Sadu, a docnije i imanje kod Banje Luke (oko 180 hektara).

Bio je Miloš Stariji štedljiv i snalažljiv, a kao ličnost ozbiljan i dostojanstven. Politički je pripadao radikalima Jaše Tomića, a društveno je bio prisutan u Srpskoj čitaonici. Njegov cilj je bio da svoje bogatstvo iskoristi prvenstveno za školovanje svoje dece na stranim univerzitetima. Deci je govorio da od dobrog obrazovanja nema većeg bogatstva i da je znanje jedino što čoveku niko ne može da oduzme.

Tako je kćerku Milevu, docniju suprugu i saradnicu Alberta Ajnštajna, poslao na studije fizike na Politehnici u Cirihu. Veruje se da je ona  dala znatan doprinos Ajnštajnovim otkrićima, naročito uobličavanju teorije relativiteta. Posle razvoda od Alberta, razočarana, usamljena i siromašna, umrla je 1948. godine u Cirihu i sahranjena u zajedničkoj grobnici sa nepoznatim ljudima. Njeno počivalište otkriveno je i obeleženo tek 2004. godine.

Mlađa Milevina sestra Zorka studirala je biologiju u Cirihu, ali je studije prekinula zbog bolesti. Umrla je u Novom Sadu 1938. godine. Ona sa roditeljima počiva na novosadskom groblju.

O Milošu Mariću Mlađem se do pre nekoliko godina kod nas znalo ponajmanje. Njegov životni put određivala je ne samo porodična, već i svetska istorija. Odrastao je u Sremu, Zagrebu i u Novom Sadu, u sređenoj porodici, pored talentovane sestre Mileve i pod budnim okom brižnih roditelja. Novi Sad, tada Srpska Atina, sa svojom gimnazijom, Maticom srpskom, Srpskom čitaonicom i Srpskim narodnim pozorištem, te sa listovima „Zastava” i „Branik”, dobrano je uticala na Milošev intelektualni razvoj i želju za napredovanjem. Odabrao je da studira medicinu na ugarskom univerzitetu u Koložvaru.

Prvu studijsku godinu proveo je u Švajcarskoj (1905 – 1906). Bio je i na studijama u Parizu, a u Bernu je posećivao sestru Milevu i zeta Alberta Ajnštajna i igrao se s njihovim starijim sinom Hansom Albertom, rođenim 1904. godine.

Studije medicine završio je u Koložvaru (Klužu) u današnjoj Rumuniji. Osim  maternjeg srpskog, govorio je četiri evropska jezika – francuski, nemački, mađarski i ruski. Posle diplomiranja, 1907. godine, tri godine je radio na Psihijatrijskoj klinici u Klužu. Ubrzo je postao mlađi, a potom i stariji asistent na katedri histologije Koložvarskog univerziteta. Kao ugarski državljanin, dr Miloš Marić je vojni rok služio u Šestom pešadijskom honvedskom puku i u vojnoj bolnici u Budimpešti.

MilosMiU Klužu se sprijateljio s mađarskim revolucionarom Belom Kunom i pristupio Socijaldemokratskoj partiji Ugarske. Oženio se meštankom Martom, ali je Prvi svetski rat uništio njihov brak, koji je zvanično okončan tek 1924. godine proglašenjem Miloša za „nestalog”, a njegove supruge Marte za „udovu”.

Kuća Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u Novom Sadu (Izvor: Mondo/Milutin Vujičić)

Na samom  početku Velikog rata Miloš je mobilisan i najpre poslat na Južni front, protiv Srbije, a potom prekomandovan na Severni front, protiv Rusije. Za vreme povlačenja puka u Galiciji, pao je u rusko zarobljeništvo. Postoje svedočanstva da se  dobrovoljno predao Rusima. Kao ratni zarobljenik poslat je u Moskvu da radi kao lekar u Lefortovskoj vojnoj bolnici.

Nastavio je da se bavi naukom, te je mada u statusu ratnog zarobljenika, radio na katedri histologije Moskovskog univerziteta, a zatim je 1917. godine prešao na katedru histologije Dnjepropetrovskog medicinskog instituta. Ubrzo se  oženio Marijom Vasiljevnom Karpovom.

Dr Marić je 1930. godine izabran za šefa katedre histologije na Saratovskom državnom medicinskom univerzitetu, uglednoj ustanovi kojom je pre njega rukovodio čuveni lekar i naučnik V. A. Pavlov. Vrlo brzo postao je uvaženi naučnik u sovjetskoj Rusiji. Ostalo je nerazjašnjeno zašto se dr Marić nikada nije vratio u Srbiju. Pojedini ruski izvori tvrde da se iz Sovjetskog Saveza dopisivao sa sestrama Milevom i Zorkom, ali to na osnovu dostupnih  Milevinih pisama nije bilo moguće utvrditi.

Poznato je jedino da se iz rata roditeljima javio 1916. godine, a poslednji put 1924. godine. Kako godinama nije stizao nikakav glas o njemu, porodica ga je proglasila nestalim. Sa prvom suprugom Martom u Klužu nije imao potomaka, kao ni kasnije u Saratovu sa Ruskinjom Marijom Vasiljevnom Karpovom.

Kao ugledni naučnik, po izbijanju Drugog svetskog rata, dr  Marić pozvan je u Crvenu armiju, na moskovski front. U Saratovu, gradu blizu fronta, studenti medicine i mladi lekari ubrzano su pripremani za službu na frontu. Među njima i Miloš. U tome mu je pomoglo i iskustvo iz Prvog svetskog rata. Zanimljivo je da je drugovao s operskim pevačem Fjodorom Šaljapinom i glumcem Vasilijem Kačalovim. Narušenog zdravlja, dr  Marić je umro 1944. godine, ne dočekavši pobedu svoje druge domovine. Sahranjen je na groblju Hefortovo u Saratovu gde i danas počiva.

Ruski naučnici, poput dr G. A. Kabolova, tvrde da Marićevi radovi i eksperimenti u oblasti amitoze imaju istorijski značaj, te da je naš sunarodnik još pre više od sedam decenija postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje.

Uporedo sa naučnim interesovanjem u oblastima mitoze i amitoze, direktne i indirektne deobe ćelija, dr Marić je radio pripreme za proučavanje nervnog sistema, ali je Veliki otadžbinski rat prekinuo te radove koji su publikovani tek posle rata i poslužili su kao osnova za tri doktorske disertacije.

U naučno delo dr  Marića, današnje Srbe uputio je Oleg Akimov, fizičar s državnog Instituta za kosmička istraživanja u Moskvi. On je pre nekoliko godina boravio u Novom Sadu, gde se naslušao priča o Milevi Marić i njenom značajnom doprinosu teoriji relativiteta koja je proslavila njenog muža Alberta Ajnštajna. A kada je Akimov upitao da li nešto znaju o njenom bratu Milošu, koji je u Rusiji na velikom naučnom glasu, domaćini su – slegli ramenima. Iznenađeni gost je po povratku u Rusiju otvorio internet stranicu (www.sceptic-ratio.narod.ru) posvećenu značajnim naučnicima, među kojima istaknuto mesto zauzimaju Miloš i Mileva Ajnštajn.

Na kraju, treba istaći da nijedan naučni rad dr Miloša Marića još nije preveden na naš jezik. Ovaj umni čovek, izuzetno zanimljive životne i naučne biografije i dalje čeka posthumnu afirmaciju među sunarodnicima.

Preuzeto sa: Jovanka Simić, kcns.org.rs; FOTO: tutorialspoint.com (prva slika)

Postavite komentar