Dvorac izgubljenih duša

Spicerfeat

Život i trajanje svake građevine zavisi od njenih stanara. Čim u njoj nema ruke i duha čoveka, ona počinje da propada. U istoriji su poznati mnogi velelepni objekti koje je pojeo „zub” vremena onda, kada su prestale biti mesto stanovanja. Najbolji primer za to je Stari dvorac u Beočinu, za koji se tvrdi da je bio jedan od najlepših u ovom delu Evrope.

Dvorac je sagrađen 1898. godine, po projektu Steindal Imrea, i pripadao je porodici Špicer, bogatim veleposednicima nemačkog porekla koji su imali znatan akcionarski udeo u Beočinskoj fabrici cementa, tako da je dekoraciju diktirala namena i veoma ugledan ekonomski status njegovih vlasnika. Vrednost objekta ogleda se u spoju, na jedinstven način usklađenih stilova i modernih umetničkih strujanja u arhitekturi na prelasku dva veka, od romantike, gotike, renesanse i baroka, do secesije, koji se uočavaju na triforima, terasama, arkadama, ogradama, kupolama…

Pre i posle rata

Posebnu pažnju privlači enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelene keramike, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola stilizovani su biljnim ornamentima i obloženi drvenom lamperijom, kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu.

Spicerii

Špicerov dvorac, kako meštani nazivaju ovo impozantno zdanje, bio je okružen parkom, zasađenim u vreme njegove izgradnje. Čitava ta zelena površina služila je kao vrt u kome je uživala ova bogata nemačka porodica. Drugi svetski rat promenio je sudbinu dvorca i čitavog okruženja. Vlasnici su se odselili u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci, a u njihov dojučerašnji dom uselila se nemačka komanda. Posle rata je nacionalizovan i jedno vreme u njemu je bila škola, zatim biblioteka, Dom kulture, Radio Beočin, Dom za vojne invalide i, na kraju, restoran.

Centralni hol Špicerovog dvorca sa galerijom

 

Nakon toga, ova oronula lepotica više nema nikakvu namenu. Ograđena je žicom i čeka neka bolja vremena da bude sređena i doterana, kako joj i priliči. Oko dvorca raste šiblje, u parku su tereni za fudbal i košarku, a ispred je improvizovana imitacija bunara, podignuta za potrebe snimanja Kusturičinog filma „Crna mačka beli mačor”. Pomenuti filmski dekor, naravno, odudara od ambijenta koji vlada oko dvorca, ali do sada se, izgleda, nije našao niko nadležan da ga sruši. Kusturica, međutim, nije prvi i jedini reditelj koji je snimao u zamku. Stariji Beočinci sećaju se da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, u ovoj sremskoj varoši boravio i Klint Istvud lično, radi snimanja nekoliko scena iz jednog krimića, upravo u Špicerovom dvorcu.

– Do 1988. godine, brigu o ovom objektu vodila je „društvena zajednica”, a zakupci onoliko koliko su ih na to ugovorne obaveze primoravale. Veoma važan korak, koji je potvrda izreke „put do pakla popločan je najboljim namerama”, čini niko drugi dovlasnik objekta – Republika Srbija. Naime, Vlada Republike Srbije 1997. godine proglašava Stari dvorac za spomenik kulture i time svakom ko bi pokazao interes za ovaj objekat postavlja veoma rigorozne uslove njegove obnove i korišćenja. Nemoćna, Opština poslednji trzaj za njegov spas čini godinu dana ranije, odvajajući značajna sredstva za rekonstrukciju krova Starog dvorca. Priča se, nažalost, tu završava – kaže Sekula Petrović, načelnik Opštinske uprave Beočin.

Potonule sve nade

U poslednjih desetak godina bilo je još nekoliko pokušaja da se Starom dvorcu vrate stara slava i sjaj.

SpiceriiiSpiceriv– Prvi, možda i najozbiljniji pregovori, vođeni su 2005. godine sa predstavnicima italijanske grupe „Adige Bitumi”. Oni su izračunali da bi samo za izmeštanje transportne trake bilo potrebno oko 700 hiljada evra, a za kompletnu obnovu dva i po miliona evra. Razgovori, vođeni uz posredovanje Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, na početku su mnogo obećavali, a onda su odjednom prestali. Drugi ozbiljan ponuđač, Institut za ekonomiku poljoprivrede iz Beograda, u saradnji s predstavnicima Ambasade Austrije, nudio je da Stari dvorac postane centar postdiplomskih studija iz oblasti poljoprivrede za ovaj deo Evrope. Ti pregovori vođeni su 2007. godine sa mnogo manje entuzijazma i sa istim završetkom. Na kraju, kada su svi Beočinci pomislili – treća sreća – ozbiljne namere za zakup Starog dvorca izneo je Nemac Nikolas Vajs. U novembru 2008. godine, predstavnici lokalne samouprave sa njim potpisuju Protokol o namerama, međutim na javni poziv za prikupljanje ponuda za zakup Starog dvorca ne javlja se niko – ne krije Petrović.

Mnogi su „slamku spasa” videli i u privatizaciji Beočinske cementare. Ali, uzalud. Mada se, prema nezvaničnim informacijama, firma „Lafarž” obavezala ugovorom da sredi sve kulturne znamenitosti na teritoriji opštine Beočin, pa i stari Špicerov dvorac, od Snežane Petrović, rukovodioca službe komunikacija u „Lafaržu”, saznali smo da o tome jeste bilo govora, ali ta tema trenutno nije aktuelna, jer je došlo do zvanične izmene tog ugovora.

Spicerv– Aneksom ovog ugovora zaključenim 26.02. 2008. ugovorne strane su se saglasile da sredstva iz oblasti „Kultura” neće biti utrošena za renoviranje Starog dvorca, iz razloga što to nije u prioritetu potreba Opštine Beočin – objasnila je Snežana Petrović.

I tako su sve nade pale u vodu.

– Ovo lepo zdanje, nekada ponos vlasnika bogate porodice Špicer, danas više podseća na kuću duhova, zapuštenu i zaboravljenu od svih, nego nazgradu pod zaštitom. Porazbijani su prozori i vrata, promaja slobodno fijuče, pa se stiče utisak da je Špicerov dvorac zaista postao utočište nevidljivih tajanstvenih stanovnika iz nekih prošlih vremena. Omiljeno mesto reditelja i filmskih ekipa („Čuvari zamka”, „Rani radovi”, „Doručak s đavolom”, „Dečak i violina”, „Crna mačka, beli mačor”…) danas je samo ambijent za jedan horor u kojem kao statiste vidim sve nas. Stojimo i čekamo da „dvorac izgubljenih duša” postane gomila kamena i uspomena. Ponekad samo, u nekom od kadrova brojnih filmova snimljenih na ovom mestu, stariji, koji pamte ovaj objekat u punom sjaju, mogu da se podsete kako je nekad izgledao. Podsete i uzdahnu – kaže sa setom Sekula Petrović.

Preuzeto sa: Dana Stanković, Politika, 04.12.2010, FOTO: gradnja.rs, 42magazin.rs, sr.wikipedia.org, novisad2021.rs

Postavite komentar