Prosio je 22 puta

Prosidbaxxiifea

O njihovoj ljubavi, pre skoro pet decenija, pričao je ceo Leskovac, a zahvaljujući štampi, koja je u to vreme podsticala vredne mlade ljude sa vizijom, jakom voljom i verom u sebe, i veličala vernost i čistu ljubav, o njima je čitala cela tadašnja Jugoslavija. Priča o Zorici i Veliboru, objavljena u tada poznatom i cenjenom magazinu „Arena”, bila je jedna od onih koju su čitaoci prosto gutali.

Velibor je svoju izabranicu prosio 22 puta! Ona ga je obožavala, zabavljali su se nekoliko godina, ceo grad je znao koliko se vole, ali Zorica ga je ipak odbijala! Sigurno su se čitaoci „Arene”, a i ostalih novina, koje su kasnije o njima pisale, kao i mi sada, zapitali u čemu je problem.

− Upravo zato što sam ga jako cenila, poštovala i verovala u njega, stavila sam svoju ljubav u drugi plan. To je, znate, u to doba, bilo čudno za devojku; očekivalo se da je devojci stalo da se što pre uda, pogotovo kad nekoga toliko voli. Naravno, i ja sam o tome maštala, ali sam pre svega želela da moj Libe završi fakultet jer sam znala koliko mu to znači – priča Zorica.

Tekst o njihovoj ljubavi pre 40 godina

Tekst o njihovoj ljubavi objavljen pre 40 godina

Tako je i bilo, od najnižeg pekarskog pomoćnika, Velibor je, korak po korak, uz stalna doškolovavanja i Zoričinu pomoć i podršku, završio fakultet, postao profesor i prevodilac sa znanjem pet jezika. Zorica je, kako sada u šali i uz smeh priznaje, ipak „popustila”, pristala je na venčanje pre nego što je diplomirao. Imala je 21, a on 27 godina. I, kao što su se tog dana zakleli na vernost, bezuslovnu ljubav i bezrezervnu podršku, tako su i živeli 40 narednih godina, do Veliborove smrti 2011. godine.

− Mi smo ceo život jedno drugom davali krila, od momenta kada smo se upoznali. On je meni kasnije pričao da je prvog momenta kada me je video rekao sebi ’Oženiću se ovom devojkom ili se nikada neću oženiti. Samo uz nju želim da provedem život’. Za 40 godina nikada nismo jedno drugo uvredili, ja bih pre umrla nego da sam mu neku ružnu reč rekla. Mnogo smo se voleli i poštovali– priseća se Zorica i „vraća” priču na sam početak.

 

Kad je bila u srednjoj školi, sviđao joj se neki Raca. Kako je ona bila stidljiva i povučena, dotični je nije ni primećivao, a drug iz odeljenja joj je, tešeći je, stalno govorio: „Ma, kad upoznaš mog komšiju, zaboravićeš na Racu”. Ona se smejala.

− Jednog dana, dovodi drug komšiju da nas upozna. Kaže, ovo je Libe, skraćeno od Velibor. Ja u šoku! U to vreme svi nose zvoncare, imaju dugu kosu bar do ramena i hipi košulje, a on, u uskim farmerkama, kariranoj košulji, drap – bež, i kratko podšišan. Drugo, za moje pojmove – matorac; ja klinka, a on već 21 – 22, strašno! Iz pristojnosti se upoznam, ali šokirana. Nasmejem se pridošlici, a drugu, onako kroz zube, kažem: ’Marš!’

ProsidbaxxiiiiiiNije govorila sa tim drugom tri meseca. Bila je uvređena, zar sa takvim da je upozna? Matorac, démodé, pa još, završio neku trogodišnju školu za učenike u privredi, radio kao pekar – magacioner, delio peciva… A ona, odrasla u porodici intelektualaca, od ranog detinjstva okružena knjigama, stalno željna znanja, jedna od najboljih učenica u školi…

Pošto ga je sada zvanično poznavala, prosto se podrazumevalo da mora da mu se bar javi kad se sretnu na korzou. Pojavljivao se uvek u istom, njenom društvu, u početku ga je ignorisala, a vremenom pričala pomalo, reda radi.

− Jednom je trebalo za školu da uradim neke pismene radove za celo odeljenje na engleskom, a bližio se kraj godine, imala sam mnogo svog posla. Opet, onaj drug kaže: ’Da ti pomogne moj komšija, odlično zna engleski?’ Ja, opet šokirana: ’Jesi li ti lud, pa gde on to može?’ Nisam imala poverenja, naravno, ali, ajde, pristanem. Kad, on došao sa sve pisaćom mašinom! Retko ko je uopšte imao pisaću mašinu. I dalje sam bila nepoverljiva. Ali on počeo da diktira iz glave, bez rečnika. Ja pišem, šokirana! Tog momenta sam se zaljubila! Odjednom! Engleski nas je zbližio – kaže kroz smeh Zorica.

Posle ga je povremeno zagledala na korzou; družili su se, sve češće je pričala sa njim i vremenom shvatila da zapravo jedino sa njim i može da priča. Bila je jako povučena i zatvorena, imala dosta društva, ali ni sa kim nije bila mnogo bliska. Sa Veliborom je mogla o svemu i svačemu! Njena ljubav je iz dana u dan rasla.

−Na korzou jednom, on prišao, pa kaže: ’Dete, da te pitam, i ja bih upisao ekonomsku školu, da mi nešto pričaš o tome’. Mnogo je voleo da uči. U međuvremenu, već se doškolovao, završio trgovačku školu, bavio se sportom, najbolji je bio u gradu, završio za trenera, sam se usavršavao iz engleskog… Ja mu kažem: ’A šta će ti još jedna srednja škola, jesi li ti kolekcionar srednjoškolskih diploma? Upiši fakultet’. Sledećeg dana, opet on mene zaustavi, pa kao: ’Dete, ne znam koji fakultet, DIF, ekonomiju, jezike…sve volim’. A ja njemu: ’Ako upišeš engleski jezik, bićeš moj idol’.

ProsidbaxxiiiiiZorica je, inače, maštala o tome da studira jezike, ali kao jedinica u kući, roditelji nisu hteli da se odvaja, da je šalju negde na studije, pa je, na nagovor oca, upisala Višu ekonomsku školu. Za dva meseca je završila celu godinu i dala dva ispita iz druge. Bila je super đak. I sada misli da ako dnevno ne naučiš bar tri nove stvari, to je izgubljen dan.

−Posle nekoliko dana, na korzou, on prilazi, vadi iz džepa indeks, upisao engleski na fakultetu u Skoplju. Uveliko sam bila zaljubljena u njega. Tada smo počeli i da se zabavljamo. Po pet sati dnevno smo provodili zajedno… Vodio me je kasnije čak i na neka predavanja na fakultet, i na ispite… Više se nismo razdvajali… Zorica i Velibor su imali divan brak, dvoje dece, puno prijatelja. On je radio kao prevodilac u AIK kombinatu u Leskovcu, koji je obuhvatao 15 firmi, i na poslu je bio uvažavan. Zorica je takođe bila zaposlena u uspešnoj firmi „Nevena” Leskovac. Lepo su živeli.

− Bilo je i teških dana. Devedesetih se raspada firma, Libe ostaje bez posla. Dve godine se snalazio kako je umeo, nikada nije dozvolio da porodici nešto nedostaje, a samo je on znao kako mu je. Teške godine…Ipak, izgurali smo!

Prosidbaxxiiiv

Zorica i Velibor Stoiljković sa svojom decom

Deca su odrasla, ćerka Adela se udala, otišla u Jordan, sin Danilo je još kao student DIF – a često išao u Ameriku, radio je kao spasilac, a kasnije je i ostao tamo. Ali Velibor se razboleo. Decembra 2009. su mu dijagnostikovane metastaze na svim organima, lekari su rekli – kraj.

−Bila sam užasnuta, ljuta na lekare, kako mogu to da kažu?! Ljuta na sudbinu, moja ljubav mora da živi! Bog nam je poklonio godinu dana. Bili smo sami, deca daleko, samo nas dvoje. Mučenička godina, ali puna ljubavi! Bila sam zahvalna na svakom danu koji nam je preostao. Umro je 2011. Uhvatio me je za ruku i rekao: ’Macana, ljubavi moja, ja sad moram da odem’. Ja njemu: ’Ma gde ćeš ti sada da mi odeš…’, ali nije me više čuo.

Olivera Radaković

 

Fioke pune uspomena

Zorica sada živi sama, sa Libetom u sećanjima. Voli da čita, šije, gaji cveće, fotografiše… Slabo izlazi. U kući, kaže, ima 43 fioke pune uspomena!

− Samo je smrt mogla da nas rastavi. Mnogo sam to teško podnela, nisam dozvoljavala da se pomene da je mrtav, znam da ga nema, ali on je tu, moj Libe, moja ljubav!

 

Fejsbuk

Na fejsbuku je 29. avgusta ove godine Zorica objavila: „Na današnji dan ozvaničili smo našu ljubav. Ovo je prvi život koji smo potrošili voleći jedno drugo… Večnost je pred nama!”

 

Prva slika u tekstu je preuzeta sa https://www.easyweddings.com.au/

Postavite komentar