Kako je Milenko sačuvao manastire

milenkofuture

 

Neobični ktitor iz okoline Despotovca, Milenko Ilić, za nekoliko godina sagradio je više od 20 manastira. Kako bi sačuvao najznačajnije spomenike srpske sakralne baštine, Milenko, inače rudarski tehničar po struci, počeo je 2005. godine da izrađuje verne kopije ovih zdanja, na isti način kako su to radili srednjevekovni majstori i gotovo od istovetnog materijala.

 

Građevine je „sadio“ u dvorištu kuće nadomak ove pomoravske varošice, pa je tako vremenom izrastao čitav park minijatura koji je poslednjih godina postao i nezaobilazna turistička atrakcija.

Na jednom mestu 23 manastira! Kod svakog tabla sa istorijskim podacima. Istorija srpskog zlatnog srednjevekovlja! Ravanica, Ljubostinja, Manasija, Gornjak, Studenica, Crkva svetog Joakima i Ane, Žiča, Kalenić, Veluće, Lazarica, Hilandar, Banja Pribojska, Mileševa, Sveti Ahilije, Sopoćani, Gradac, Đurđevi Stupovi, Petrova crkva, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani. Od prošle godine tu je i jedna Ruska crkva posvećena Hristovom Vaskrsenju iz Moskovske oblasti, a deo parka krase moravske kuće. Sve to Milenko je napravio sam. Naravno, uz podršku porodice.

Slika u glavi

milenko1Mogu da zamislim ženu kojoj muž saopštava da će, posle 24 godine državnog službovanja u unutrašnjoj konteroli u rudniku „Resavica“ uzeti otpremninu i uložiti je u ostvarenje sna – gradiće manastire! Započeće novi život! Treba mnogo ljubavi, poverenja i snage. Divim se Slavici. Ne samo da ga je razumela, ona je postala deo tog sna; započeli su novi život.

– Mnogo pre nego što sam napustio posao u rudniku došao sam na ideju da pravim makete crkava i manastira. Tačnije, čitao sam knjigu Dušana Kamuškog u kojoj su predstavljene najznačajnije građevine u Srbiji. Gledajući u knjizi tabelu kulturno istorijskih spomenika od izuzetnog značaja, vidim da su prvih 35 mesta sakralni objekti. Bukvalno istog trenutka u glavi mi se stvorila slika upravo ovoga što sam uradio, mada još puno toga, ako Bog da, treba da uradim. Odjednom sam zamislio sve te objekte na jednom mestu, smanjene, da se pogledom obuhvata cela građevina. I ta slika mi se nekako utisnula; vukla se danima, mesecima… Prvo stidljivo, a onda vremenom, kao da se podrazumeva da ću ja to uraditi, kao da već postoji.

Ravanica kao proba

Kada se tako jakoj „vizuelizaciji“, kako se to naziva u popularnoj psihologiji, doda motivisanost i čvrsta vera, nije ni čudo što je Milenko, čovek koji do tada nije imao nikakve veze sa izgradnjom, tako samouvereno, dve godine kasnije, saopštio porodici šta namerava.

milenko2milenko3

 

 

 

 

 

 

 

 

 

– Gledali su me u čudu. Verovatno je svima to izgledalo suludo. S obzirom da nikada nisam radio na izradi maketa porodica je naravno bila skeptična. I ja sam prvo mislio da nekom stručnjaku poverim taj posao, ali ispostavilo se da moram sam! Prvo sam dao oglas i tražio nekoga ko to zna da radi. Javilo mi se puno ljudi, međutim kada bih naveo šta želim, odustajali su. Onda se pojavio jedan profesor sa arhitektonskog fakulteta iz Beograda, ali njegova cena je bila izuzetno visoka, a najavio je i da bi mu za to trebalo mnogo vremena.

Tako Milenko odluči da radi sam. Izučava jednu po jednu građevinu, obilazi ih, pribavlja projekte…

– Moja prva maketa je crkva manastira Ravanice. I to su odredile okolnosti, za nju sam prvo pribavio projekat. Započeo sam je krajem 2004. godine, a završio u martu 2005. Ona mi je ujedno i bila probna, jer je relativno složena, pa sam razmišljao – ako budem uspeo da uradim nju onda idem dalje, znači mogu! A, ako ne, ostaće sve na ideji. Supruga mi je tada dosta pomogla. obzirom da je građevinski tehničar, naučila me je da čitam projekat što je do tada za mene bila apsolutna nepoznanica.

Na sreću, prvo, pa uspeh. Znači, može!

Verne replike

Prionuo je na posao. Istina, rudarski. Svaka građevina morala je u milimetar da bude verodostojna originalu. Sve su rađene u srazmeri jedan prema 17 i svaki kamen postavljen na isti način, svako okno, porta, krov… Sve je moralo da bude idealno. Ako mu se nešto ne dopadne, pronađe grešku na tek završenoj crkvi, niko ne primećuje osim njega, ali njemu ne da mira – ruši! Pa sve iz početka. Dešavalo se da broji cigle na originalu kako ne bi pogrešio. Najviše ga je namučila Gračanica. Nju je radio osam meseci; svakodnevno.

milenko4

 

– Samo što sam je postavio, naišli gosti, obilaze park, a onda zastanu baš ispred ove svetinje, pa zagledaju, saginju se, obilaze je, pričaju nešto…Zadržali se pola sata kod Gračanice. Meni čudno, očekujem najgore, kad oni prišli i čestitaju mi. Naime, oni su rođeni tamo, bukvalno odrasli u manastirskoj porti, bukvalno znaju kako svaki kamen i cigla izgledaju, a na određenim mestima cigle su ukoso ozidane, pa su se zgranuli kad su videli da je tako i na maketi. Dolazili su i istoričari umetnosti, arhitekte, razni znalci, a do sada niko nije našao zamerku.

 

Tu mu je već malo neprijatno, ne bi da se hvali, ograđuje se, „moguće je da se negde i potkrala neka greška“ i dodaje „iskreno mislim da u Srbiji ima puno ljudi koji su ovo mogli i bolje da urade. Samo kad čovek ima san i veruje da može da ga ostvari!“

Naravno, ima i mnogo usputnih problema koji te naše snove pretvaraju u noćne more, pa ovaj ktitor sada, primera radi, muku muči sa opštinskim vlastima i susedima, jer posetilaca je sve više, dolaze autobusi iz raznih krajeva, često ekskurzije, a pored parka nema dovoljno velik parking. Potrebno je proširiti put za dva metra?! Iako je opština Despotovac njegov kulturno-edukativni projekat svrstala u svoju turističku ponudu kao „jedinstvenu atrakciju te vrste na Balkanu“, koju rado prikazuje političarima i viđenijim gostima iz sveta, za problem zbog koga Milenko čak razmišlja da zatvori park za javnost, niko nema razumevanja.

Suvenir za najbolje

Park je otvoren za posetioce od aprila do novembra, a onda Milenko zatvara kapiju, smešta ova mala zdanja u ambar, ušuškava ih u najlone da bezbolno preguraju zimu i počinje da gradi neku novu maketu. Treba izgraditi svih 35, kako je to na početku zacrtao.

milenko6

 

– Ako Bog da, zimus bi trebalo da radim Bogorodicu Gradačku. Crkva se nalazi u Čačku, ktitor je knez Stracimir, građena je od 1.180 do 1.190, nekoliko puta rušena i obnavljana. Svi podaci naći će se na tabli pored makete.

Ovaj „manastirski kompleks“ do sada je obišlo oko 70.000 ljudi. Za mnoge ovo je jedinstvena prilika da vide neke od svetinja. Kako kaže domaćin, dolaze i mladi i stari, grupe iz inostranstva, znatiželjni mališani, nostalgični poštovaoci istorije i umetnosti.

 

Olivera Radaković (Newsweek)

Postavite komentar