Prvi telefon u Srbiji

prvitelefon-future

Prvi telefon u Beogradu instaliran je 1883. godine, samo sedam godina posle Belovog pronalaska „aparata koji govori na daleko“, i to zahvaljujući entuzijazmu, upornosti, pa čak i lucidnosti Pante iz Bogatića. Pantalejmon – Panta Mihajlović (1854 – 1932) elektro-mehaničar iz Bogatića, koga je nauka „vodila“ preko Šapca, Beča, Berlina, sve do Njujorka, vratio se jednoga dana u Srbiju i došao na ideju da ovde sprovede to isto čudo od „govorne sprave“.

Svojevremeno šef Simensove njujorške filijale i prijatelj Mihajla Pupina i Nikole Tesle, Panta je, da bi dobio koncesiju za uvođenje telefona u Srbiji, uložio ne samo svoj ugled, znanje i trud već i celokupan ženin miraz. Interesantno je da on sam nikada nije dobio telefon, tačnije, na ovog pionira srpske telefonije i elektrike nikada se nije vodio ni jedan telefonski priključak.

prvi telefon-panta mihajlovićPantalejmon – Panta Mihajlović (1854 – 1932)

Pre nego što se upustio u avanturu uvođenja telefona u našoj zemlji, Mihajlović je godinama radio za firmu Simens – Halske, u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama, i tamo postigao veliki uspeh. Kao čovek „iz branše“, bio je svestan prednosti telefonije, koja se tada u Evropi širila velikom brzinom, ali ne i koliko je Srbija bila izvan tih tokova.

Prema rečima Milorada Jovanovića, kustosa u Muzeju PTT – a, koncesija je trebalo da glasi na 10 godina, a uslov je bio da Panta položi kauciju od 2.500 ondašnjih dinara, kao i da u roku od šest meseci uspostavi prvu telefonsku liniju.

– Kralj Milan Obrenović je 27. novembra 1882. godine potpisao koncesiju, a Panta je od miraza supruge Mileve uplatio kauciju, i u ondašnjim prestoničkim novinama objavio oglase za uvođenje telefona. Međutim, u sledeća četiri meseca niko mu se nije javio na oglas, pa je bio prinuđen da moli za pomoć svog ratnog druga, iz Srpsko – turskog rata, inžinjerijskog kapetana Kostu Radosavljevića. Tako su njih dvojica 14. marta 1883. uspostavili prvu telefonsku vezu u Beogradu, između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, koje se nalazilo na prvom spratu kafane Tri lista duvana, u Ulici Kneza Miloša broj 1, i Inžinjerijske kasarne, koja se nalazila na udaljenosti od 300 metara niz Takovsku ulicu, preko puta Botaničke bašte. Time su uslovi za koncesiju bili ispunjeni – kaže Jovanović.

prvitelefon-sajtprvitelefon-bel-sajt1. U PTT muzeju u Beogradu izložene su replike najstarijih telefonskih uređaja

 

2. Maketa Belovog telefona iz 1876. godine. Samo sedam godina nakon Belovog pronalaska, “sprava koja govori” instalirana je i u Beogradu

 

 

 

Panta je o tome kasnije pričao:

„[Godine] 1882. − sećam se kao danas − pade mi na pamet da instaliram u Beogradu telefon. Niko tu nije imao pojma o telefonu. Tada je u Aleksandrovoj ulici, na onom mestu gde stoje Tri lista duvana bilo Ministarstvo vojno. Dođem ja pokojnom Teši Nikoliću i kažem:

− Ajde, bre, da počnemo nešto novo. Imaće vojska koristi. Da instaliram telefon među kasarnama, ministarstvom, utvrđenjem i gde treba.

On me gleda, gleda, pa me odvede do prozora. Dole, u dvorištu, stajala su tri konjanika:

− Vidiš li ti ove?

− Vidim. Konjanici…

− E, to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi konjanici za tri minuta stignu do grada i jave šta treba. Kakav telefon…

prvitel1-sajtprvitel-sajt

 

 

 

 

 

 

 

Zgrada “Tri lista duvana”, gde je na prvom spratu instaliran prvi telefon u Beogradu. Lične stvari Pante Mihajlovića čuvaju se u PTT muzeju u Beogradu. U vitrini su fotografija, pasoš, Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save

Panta nije gubio entuzijazam, iako su mnogi na njegov izum gledali sa nipodaštavanjem. Interesenata za instaliranja telefona nije bilo. Instalirane su još samo dve državne linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela i od Kapetan Mišinog zdanja (na kome se nalazila vatrogasna osmatračnica) do Požarne čete. Od privatnih lica samo je Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka.

Videvši da od telefona neće biti zarade, Panta Mihajlović se 15. avgusta 1885. godine zaposlio u Srpskoj državnoj železnici, najpre kao kontrolor telegrafa, inspektor, a kasnije i kao šef Telegrafsko-telefonskog odseka Direkcije državnih železnica.

– Uporedo je radio i na propagiranju uvođenja električne energije u Srbiji. Zajedno sa Đorđem Stanojevićem vršio je propagandu elektrike, a kao čovek koji je radio u Simensu preporučivao Simensove generatore. Zato je Simensov višefazni generator i primenjen na prvoj srpskoj hidrocentrali na Đetinji, a kasnije i na hidrocentralama u Gamzigradu kod Zaječara i Svetoj Petki kod Niša, građenim 1909. godine. U tim poslovima Panta je uvek bio član komisije za kolaudaciju, odnosno tehnički prijem – priča naš sagovornik.

prvitel-hidrocentrala Prva hidrocentrala

Hidrocentrala “Pod gradom” na reci Đetinji u Užicu je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Srbiji i druga na svetu, u kojoj se nalaze Siemens-Halske generatori koji dan danas proizvode struju. Prva srpska hidrocentrala podignuta je svega pet godina posle podizanja prve takve na reci Nijagari u Americi.

 

 

Neki svedoci tvrde da je, na zahtev kralja Petra I, Panta instalirao dvorsku električnu centralu. PTT muzej ima uverenje izdato od strane Dvora, da je Panta Mihajlović održavao ovu centralu od 8. juna 1908. do 18. marta 1914. godine.

Ovaj naš pionir telefonije i elektrike je Beograd zadužio za vreme Prvog svetskog rata, 1915. godine. Naime, okupator je, posle prvih pobeda Srpske vojske, imao nameru da u povlačenju iz Beograda uništi Električnu centralu. Panta Mihajlović je stupio u pregovore sa austrijskim oficirima i predočio im dokaze da je on svojim radom kod Simensa, a naročito sa Bečkom filijalom te firme, doprineo razvoju elektrike i u njihovim zemljama. Argumentovano je uspeo da ih ubedi u neracionalnost rušenja ovog korisnog objekta. Beogradska električna centrala je bila spašena. Iste godine Mihajlović sa suprugom napušta Srbiju u pravcu Soluna.

Neposredno posle Prvog svetskog rata Mihajlović je, zbog slabog zdravlja, penzionisan. Umro je u svojoj 78. godini, 7. februara 1932. godine i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Vratio se da bi ratovao

Pantalejmon – Panta Mihajlović rođen je u Bogatiću 1854. godine. Uz pomoć šabačkog trgovca Damnjanovića odlazi u Beč i tamo završava kurs (školu) elektrotehnike. Posle škole najpre odlazi u Švajcarsku, a odatle u Berlin, gde je stupio u firmu Simens-Halske. Tu je bio zapažen, pa je uskoro otpočeo sa radom u konstruktorskom birou. Kasnije je bio raspoređen u Njujork za šefa Simensove filijale. U Njujorku je radio dve godine, kada je obavešten da se Srbija sprema za rat sa Turskom, pa se 1875. godine vratio u otadžbinu da pomogne svojim znanjem i veštinom.

1877. godine ponovo se vratio u Njujork, gde je radio još godinu dana. Tada je upoznao i Mihajla Pupina, svog vršnjaka. U dugim, prijateljskim razgovorima sa Pupinom raspravljali su o jednoj novini – telefonu, koji je prethodne, 1876. godine, patentirao Aleksander Grejem Bel, i koji će i Panti i Mihajlu obeležiti život.

Prijateljstvo sa Teslom

Dok je čekao da mu se koncesija odobri, Mihajlović je otišao u Peštu, gde je u telefonskoj centrali braće Puškaš hteo da se bliže upozna sa organizacionim i eksploatacionim mogućnostima i problemima nove vrste telekomunikacija. U Pešti ga je Ferenc Puškaš upoznao sa jednim svojim radnikom – Nikolom Teslom. Dva Srbina su se brzo sprijateljila i izgleda da su Pantine priče o životu u Americi doprinele da se Tesla odluči na put u Novi svet.

 

Milorad Jovanović, Olivera Radaković i Petar Blečić

Postavite komentar