Imko, jedan jedini

Imkofeature

Imko Ignjatović (58) je verovatno jedini Imko u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Otac mu je izmislio ime posle jednog neobičnog sna i bilo mu je kudikamo lakše da ga krsti, nego upiše u matičnu knjigu rođenih. Imko veruje da mu je ime izvedeno od glagola imati, i, zaista, Bog mu je dao i glas i sluh i vešte ruke… ukratko, mnogo toga, ali ne i veštinu da bar neki dar unovči.

Ovaj čovek sa nesvakidašnjim imenom rođen je 13. marta 1955. godine, u Vršcu, kao najmlađe od troje dece i jedini sin u porodici Tase i Verice Ignjatović. Malo pre nego što je došao na svet, njegov otac sanjao je nepoznatog čoveka sa bradom do pojasa koji mu je rekao da će dobiti sina i da ga nazove Imko. Čim se probudio, Tasa je zapisao ime na kutiji cigareta, kako ga ne bi zaboravio.

– Majka je imala težak porođaj, a po rođenju sam dobio visoku temperaturu i nekoliko meseci ostao u bolnici. Kada sam ozdravio, bolnica je poslala dopis mojima u Belu Crkvu da dođu po mene. Međutim, niko se nije odazvao, i posle nekoliko dopisa bez odgovora, poslali su me u Beograd, u Zvečansku. Roditelji mi nikada nisu objasnili zašto su me ostavili. Tasa je došao u Zvečansku kada sam već imao godinu dana i odneo me kući.

Moj otac je imao samo četiri razreda osnovne i bio je čovek na svoju ruku, bivši partizanski bombaš, koga su zvali Ludi Tasa. Nije mario ni za popove, ni za komesare. Umro je kao ateista, ali se nakratko zainteresovao za veru kada je upoznao kuma Borisava Ignjatovića, učitelja i jednog od retkih verujućih u ono vreme. Kum ga je nagovorio da me krsti i tako sam kršten sa godinu dana – kaže Imko i nastavlja:

– Bilo je to doba najžešćeg komunizma, pa još malo mesto, gde se sve znalo. Tasa nije hteo ništa da radi krišom. Dan pre krštenja, otišao je u mesnu partijsku kancelariju i rekao im: Drugovi, sutra, u toliko i toliko sati, idem da krstim sina i dve ćerke. Proćićemo glavnom ulicom do crkve i neću da čujem ni reč. Bude li neko nešto pokušao, bombe još čuvam, dići ću vas sve u vazduh sa decom. I, stvarno, prošli smo glavnom ulicom, i sve obavili, a starog ni kasnije nisu dirali.

ImkovLakše je, ipak, Imko ušao u božiju knjigu, nego državnu. Mesni činovnik Isa nikada u životu nije čuo da se neko tako zove i odbijao je da Imka zavede u matičnu knjigu rođenih pod izmišljenim imenom. Uzalud je Imkov otac insistirao na svojim pravima, činovnik je bio neumoljiv, pa je čitava stvar završila na sudu.

– Tasa je tužio tog Isu i sud je doneo presudu kojom se činovniku nalaže da me upiše u matičnu knjigu rođenih kao Imka. Godinama sam čuvao taj dokument, ali sam ga izgubio u nekoj selidbi – kaže naš sagovornik.

Iako je želeo da ide na Muzičku akademiju, Imko je posle gimnazije upisao prava, ali je morao odmah da počne da radi. Promenio je mnoge poslove, a onda se zaposlio u Ortopedskom preduzeću Rudo, gde je skoro 13 godina radio na pedni, izrađujući donji deo za mušku obuću.

Sredinom devedesetih bio je i pevač u četvoročlanom bendu koji je nastupao u poznatom beogradskom restoranu „Pikaso“. Među redovnim gostima bili su Predrag Živković Tozovac, Dragoš Kalajić, Jelica Sretenović, Marko Nikolić, Vladimir Savčić Čobi, Milutin Mrkonjić… Imka su pratila trojica gitarista, a on je pevao španske, francuske i italijanske pesme, koje je „skinuo“ po sluhu, jer ne zna nijedan od tih jezika.

– Enrika Masijasa, Aznavura i Arsena slušao sam od malena, pevao sam i sevdalinke Himze Polovine, pesme Harisa Džinovića… Tozovac mi je rekao da Masijasa pevam bolje od Masijasa. Kada nas je čuo Milorad Dobrić, menadžer Harisa Džinovića, ponudio nam je da snimimo album sa pesmama namenjenim Harisu. Ovaj je tada bio u inostranstvu, a Dobrić je radio sa Željkom Samardžićem. Dobrić je predlagao da moji drugari iz benda, inače školovani muzičari, prate Željka na njegovim koncertima, a da nas četvorica nastupamo kao predgrupa. Želeo je da od nas napravi srpski Džipsi kings. Ali, u bendu to nisu prihvatili, između ostalog i zato što je Dobrić tražio da daju otkaze u školama gde su radili, kako bismo se potpuno posvetili muzici. Ubrzo nakon toga smo se razišli, a ja sam otišao u manastir Ostrog – priča Imko, koji je „ušao u veru“ pre tri decenije.

ImkoviiU Ostrogu je proveo tri godine, imao je svoju keliju, živeo kao monah, i posle godinu dana, kako kaže, „procvetao“. Tu, u blizini sveca, otkrio je dar za crtanje, iako je do tada, po sopstvenom priznanju, bio izraziti crtački antitalenat.
– Jedne noći, slušao sam neku tihu muziku i zagledao se u malu ikonu Bogorodice. Poželeo sam da je nacrtam, i našao neko blokče i parče grafitne olovke. Nisam se molio, ali kao da sam bio polusvestan. Iznenadio sam se kako je ispalo. Idućeg dana, na osnovu jedne fotografije, nacrtao sam starca Nikanora sa Hilandara, duhovnika našeg oca Lazara, i to je bilo još bolje. Posle trećeg crteža, otišao sam ocu Lazaru i sve mu ispričao. Za njega je to bilo malo čudo, jer je video i veća – kaže Imko.

Da bi mu otklonio sumnju o kvalitetu crteža, duhovnik ga je uputio na jednu monahinju koja je završila Likovnu akademiju i kojoj je zabranio da crta. Rekao joj je da mora da izabere da li želi da bude slikarka i da zarađuje novac ili da bude monahinja.

ImkoivImkovi

 

Jedan od prvih Imkovih crteža (levo) i jedan od njegovih duboreza (desno)

 

– Pitao sam oca Lazara da li će i meni zabraniti da crtam. Odgovorio je da neće. Ti nisi završio Akademiju, rekao mi je. Samo nemoj da crtaš gole ženske. I tako sam odneo crteže toj monahinji. Pitala me je da li sam merio proporciju, a ja nisam imao pojma o čemu govori. Rekla mi je da nisam ni svestan koliko su crteži dobri. Ali, crtanje me nije dugo držalo i ubrzo sam ga spojio sa drvetom i počeo da se bavim duborezom – objašnjava Imko.

Usput je otkrio da ima i dar za lepo čitanje, a taj Imkov talenat prepoznao je i otac Petar iz manastira Poganovo koji ga je nekoliko godina kasnije angažovao za snimanje prvog diska na srpskom sa Psalmima Davidovim. Novac od prodaje diska bio je namenjen manastiru, a Imko je sve odradio bez naknade, i to u gipsu.

– Pre nego što smo se upoznali, otac Petar je kontaktirao jednog poznatog glumca koji mu je tražio priličan honorar, pa je ovaj odustao. S obzirom na to da je reč o duhovnom tekstu, zaključio je da je najbolje da nađe verujućeg čoveka, koji oseća to što čita, a ne glumaca koji će da glumata. Angažovao je i dva pobožna tonca sa BK kanala koji su imali studio u Krnjači, i pristali da sve odrade besplatno. Međutim, par nedelja pre snimanja, onesvestio sam se i pao niz stepenice. Dobio sam potres mozga i imao nekoliko preloma, pa sam psalme čitao u gipsu. Bio sam sam u sobi za snimanje, ali sam imao veću tremu nego kad sam pevao pred 2.000 ljudi. Kasnije sam čuo da se snimak svideo i hilandarskim monasima – napominje on.

Pored svega toga, Imko piše poeziju i prozu. Već godinama nema stalni posao, a zarađuje tako što s vremena na vreme odradi poneku „tezgu“ i od prodaje duboreza.

Sada, kaže, peva bolje nego ikada pre.

 

 

Vesna kao sudbina

Imko se dva puta ženio, a interesantno je da mu druga supruga nosi isto ime kao i prva – Vesna. Kada je prvi put video prvu, isto kao i drugu Vesnu, znao je da će ih oženiti.

– Kažu da je ime sudbina i ja se ponekad tako branim kada me supruga pita kada ću biti kao sav normalan svet. Kako mogu da budem kao ostali, pitam je, kada nisam ni Živorad, ni Pera, ni Mika, ni Laza, kada sam Imko? Od toga ne mogu da pobegnem još od kada sam prvi put izgovorio svoje ime među drugom decom, a svi zinuli. Sudbina mi je da budem na margini, van sveta i u svetu u isto vreme.

Postavite komentar