Ljubica Obrenović – „Srce puno trnja”

ljubica-future

Prva kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović (1785–1843), supruga kneza Miloša Obrenovića, bila je poznata kao izuzetno skromna i odmerena, pravdoljubiva, stroga i samosvesna žena, veliki rodoljub i veoma voljena u narodu. Poznato je, međutim, da je bila i veoma napaćena žena koja je teret bračnih nesuglasica i tragedija nosila dostojanstveno. O njenom bračnom i porodičnom životu, sa posebnim osvrtom na osmoro dece koje je rodila sa knezom Milošem, ali i na vanbračnu decu kneza, njih deset, a možda i više, biće reči na tribini u ponedeljak.

U Konaku kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8), koji je i sagrađen kao njena rezidencija, Ljubitelji istorije Beograda u ponedeljak, 2. decembra, u 18 časova održaće predavanje o kneginji Ljubici „Srce puno trnja”. Ulaz je slobodan.

ljubica-srce puno trnja

iz-predstave

1. Sa pozivnice za tribinu “Srce puno trnja”

2. Iz monodrame “Na kafi kod kneginje Ljubice” koja se održava u Konaku

 

Ljubica je rođena 1785. godine u rudničkom selu Srezojevci, u staroj, uglednoj porodici Vukomanovića. Joakim Vujić je zabeležio da su Vukomanovići “bili česni i bogate gazde, ljudi koji su počitanije i kod naroda imali”. 

O Ljubičinom rođenju prepričavana je legenda koju je i sama kneginja kasnije kazivala. Prema rečima njene majke, nekoliko dana po rođenju u kuću Vukomanovića došao je neki Turčin na konak i kada je video bebu sa dva crna mladeža na plećima rekao je: “Čuvajte je dobro; ona će nekad za glavara od zemlje znati.”
Glavni posrednik udaje za Miloša Obrenovića bio je Nikola Milićević Lunjevica koji je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem, bratom kneza Miloša, na četrdeset dana od smrti njenog oca.

ljubica-konak

ljubica-spomenik

 

 

 

 

 

 

 

 

Konak kneginje Ljubice u Beogradu i spomenik u njenom rodnom selu Srezojevci (fotografija:panoramio.com)

Savremenici su zabeležili da je bila srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Ne zaboravljajući svoje poreklo, kada je htela – umela je da pokaže ko je i šta je. Ljubaznošću je pridobijala okolinu. Govorila je lepo i lako, ali i ubedljivo. Veoma pobožna, uvek se trudila da učini kakvo bogougodno delo i pomogne sirotinji. Njen neobično jak i čvrst karakter bio je svima dobro poznat. Umela je, kad je to bilo potrebno, da razgovara sa narodom.
Ljubica se odevala jednostavno. Nosila je odeću kao i druge bogatije žene, a u vreme teških i mučnih dana tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka imala je za pojasom i dva mala pištolja. Kasnije je oblačila srpsku građansku nošnju. Nije volela raskoš, niti je nosila mnogo nakita.
U teškim vremenima umela je da ispolji ličnu hrabrost i srčanost kad god je bilo potrebno. Prvi put je to pokazala kada je, po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš hteo da je pošalje s decom i svojom majkom u Crnu Goru ili Nemačku. Energično je odbila njegov zahtev govoreći: “…Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti…”

ljubica-sin-milan

Kneginja sa sinom Milanom Obrenovićem

 

Bila je poznata kao stroga i samosvesna, i često je zauzimala sopstveni stav u politici. Zbog toga je nekoliko puta dolazila u ozbiljne sukobe sa knezom Milošem. Jednom prilikom je čak u naletu ljubomore ubila jednu od ljubavnica kneza Miloša.
Imala je jasan politički stav koji je često i javno zauzimala, dajući podršku sinovima Milanu i Mihailu, mada uglavnom neuspešno. Od svih Obrenovića koji su bili proterani iz zemlje, Ljubica se poslednja povukla, pokušavajući do poslednjeg časa da spase dinastiju.
Poznato je da je gajila ogromnu ljubav prema svom narodu i otadžbini. Stoga nije čudo što je na samrti poručila Mihailu: “Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome koji je dokazao da te ljubi. Ljubi, sine i ti svoj narod više nego samog sebe!”
Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku svakako bila najpopularnija i najpoznatija ličnost u srpskom narodu.

Umrla je u progonstvu 1843. godine u Novom Sadu, u Austrijskom carstvu, a sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

Olivera Radaković

 

Postavite komentar