Roditelj

roditeljfeature

Osveta Kosova i Slivnice, Mil. Pavlović, 1912-1913

Vatrena linija proteže se od Nagoričana do Kumanova i dalje… Sve je u plamenu – ljudi i zemlja. Borba počela, ali se brzo razvija i hvata sve šire razmere. Novi odredi vojske ulaze u borbu i u plamenu i ognju nestaje ih. Tutnji strašna grmljava topova, drhće zemlja. Borbeni bes sve većma zahvata obe zaraćene strane. Tu i tamo negde pišti truba, borci je čuju, ali malo o njoj vode računa. Komandanti obilaze svoja odelenja, razdaju naredbe; levo i desno jure ađutanti i ordonansi, dolaze raporti i saopštenja – borba u najvećem jeku.

Komandant osamnaestog puka ima težak položaj. On je na levom krilu, a neprijatelj je na tu stranu najviše nadro. Brižan, umoran, ali vazda hladan i priseban. Zastao da malo odahne od silnih napora; jer se treba za nove spremiti. Kad se u jednom trenutku okrenuo na stranu i pustio pogled prema zaleđu, on ugleda pozadi sebe jednoga starca sa povelikom torbom o ramenu. Čiča stoji gologlav pred komandantom i gleda bojažljivo u njega.

– Šta ćeš ti, starče, ovde? – pita ga.

– Ama, do tebe sam došao – odgovori starac snebivajući se.

Pogleda komandant: nije meštanin. Na njemu gunj i čakšire kako nose seljaci iz Šumadije, pa će ga zapitati:

– A odakle si ti?

– Otuda… iz smederevskog okruga.

– Pa odkuda ti ovde i šta tražiš?

Starac se nevoljno počeša po glavi.

– Tražim sina.

– A gde ti je sin ?

– Tu, u osamnaestom puku… molim te da mi dopustiš da se vidim s njim.

– Zar sad?

– Doneo sam mu nešto preobuke i mrsa i pozdrav od majke i sestara.

– I ti otuda zapeo čak ovamo za sinom!?

– Dobro mi je dete, gospodine. Borac je, vojnik i po! Da nije dobar, ne bih mu dolazio.

roditeljiOtac i sin na frontu, trenutak odmora

Zadivljen komandant posmatra roditelja, koji je toliki put prevalio samo da vidi sina.

– Jesi li ti lud, čoveče? Zar ne vidiš ovaj okršaj? Zar ne čuješ kako prašti paklena vatra, kako sevaju granate?

– Ako gospodine, ako će. Slušao sam ja njih pre dvadeset i toliko godina, pa ništa. Neka sviraju – to im je i posao.

– E… tvoj sin sad ne može nikuda iz lanca da izlazi.

– Sve jedno. Ne tražim ja da on dođe meni, nego te molim, da ti dopustiš da ja odem njemu u lanac, da mu predam ovo što mu je mati spremila.

Komandant ga uzdržava:

– Zašto ne bi pričekao?

– Ko će čekati i ko zna dokle će ovaj krkljanac trajati? Zar dovde došao, pa da ga ne vidim…

– Može te zrno pogoditi.

– Te što! Što Bog dadne vama, neka i meni bude. Za to smo i došli, da se bijemo, da ginemo. Ako bude suđeno – to mu je.

Najzad komandant nemade kud. Samo mahnu rukom:

– Idi starče, nađi sina!

Zadovoljan starac očas strča niz prevoj na drugu stranu. Dograbi se jedne kose. Smrtna muzika ne prestaje. On i ne misli na nju: misli na sina, gde će ga naći. Ide levo, ide desno, od jedne čete drugoj, neprestano raspitujući za sina.

I nađe ga. U prvim je redovima. Pravi borac, pravi junak: polegao iza jednog busena vlažne zemlje i gomilice kamenja – nišani i okida, pali, ne prestaje.

Otac zadrhta od radosti. Viknu ga po imenu. Sin ču poznat glas, okrete glavu u stranu. Ko da ga je tane pogodilo. Borac se uspravi i pođe ocu u susret. To je bilo čudno viđenje, redak prizor sretanja oca i sina: grle se i ljube u sred okršaja i ognjene dažde, na otvorenom polju, na domaku neprijatelja. Oko ušiju fijuču kuršumi, nad glavama huje granate. Otac grli i ljubi svoga sina i donosi mu pozdrave od majke i sestara, od suseda i rođaka, od celog sela. Starac nabraja, a ognjena kiša sipa i prašti nad glavom i oko ušiju. Kad ih sve izređa starac skide torbu s pleća.

– Evo ti ovo spremila majka; tu ima malo preobuke i nešto mrsa, pršute i svega. Evo ti… idi tamo za onu kosu, te se odmah preobuci i malo ručaj, a meni daj tu pušku i malo municije da te zamenim.

– Ajde i ti sa mnom.

– Baš neću. Podmladio sam se nešto… baš hoću da malo okušam sreću i da te zamenim.

Poslušni sin uze torbu sa preobukom i đakonijama i zađe za okuku. Starac prileže za busen i kamenje na sinovlje mesto i nastavi nišaniti i obarati. Igra starcu srce od uzbuđenja.

Il je prošlo četvrt sata ili nije prošlo, mladi se borac vrati u lanac. Ide sve poskakujući. Otac hoće da ostane pored sina, ali ga ovaj tera iz bojne linije, da se vrati.

I starac živ i čio iziđe iz lanca.

Ponova se javlja komandantu da mu zablagodari što mu je dopustio da se vidi sa sinom.

– Nađe li ga? – pita ga ovaj.

– Nađoh!

Pažljiv pogled komandantov ugleda krv. On bolje zagleda starca, zaista: s desne strane pod ramenom, tanak mlaz još sveže krvi.

– Šta je to, bolan ne bio?

– Baš dobro što si me pustio, te zamenih sina; da je on bio na tom mestu, ko zna kako bi ga i gde tane udarilo.

– A gde te rani?

– U lancu. Dok se moj Jerotije presvlačio, ja sam ga zamenjivao, pa me, pasja vera, nađe. Dobro da nije njega. Nego te molim ne govori o ovome ništa mom detetu, on nije ništa ni zapazio… A sad hvala i prošćavaj!

I veseli starac ode iz borbe na previjalište…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

Postavite komentar