Telegrafisti stradali zbog kraljevog razvoda

novine-future

Priču o hirovitosti vladara, politikanstvu i zaveri, beskrajno poslušnim podanicima i nepravedno kažnjenim vrednim, nedužnim službenicima napisao je u Politici, 1936. godine, Branislav Đ. Bujdić, bivši državni telegrafista. Prenosimo deo teksta.

Politika, 28. maj 1936.

„Srpske novine“ od 12. oktobra 1888. godine, donele su na prvoj strani jednu značajnu pretstavku kralja Milana, upućenu mitropolitu Srbije. Tom pretstavkom kralj traži da se, iz razloga u njoj navedenih, poništi brak između njega i kraljice Natalije. Ispod toga akta, u produženju je otštampano rešenje mitropolita Teodosija. Svojim blagoslovom on razrešava i razvodi brak, koji je po obredima pravoslavne crkve zaključen 5. oktobra 1875. godine, između kralja Milana I i Natalije rođene Keško i proglašava da taj brak više ne postoji.

Izgleda, da je kralju bilo mnogo stalo do toga, da o ovom svom uspehu izvesti telegrafskim putem neku gospođu u Parizu, o kojoj se u ono vreme govorilo po Beogradu, da je glumica, da je vanredno lepa i da je kraljeva prijateljica. On je to i učinio. Taj telegram kraljev moralo je i trebalo je da ostane diskretan po samom Zakonu o telegrafu, kojim je garantovana tajna sadržaja telegrama. Ali, posle nekoliko dana od otpravljanja, njegov sadržaj je u potpunosti otštampan u jednom bukureštanskom listu. To je bila senzacija za stranu javnost, a za našu veliko iznenađenje.

Kraljicanatalija-veb

Kraljica Natalija Obrenović

Kralj Milan je bio van sebe od gneva, kad je pročitao svoj telegram, otštampan u jednom bukureštanskom listu. Temperamentan kao što je bio, odmah je pozvao pretsednika vlade Hristića, pokazao mu novine i postavio mu pitanje: Kakva je to bezbednost i neprikosnovenost tajne telegrama u zemlji, kad se prokazuju i vladaočevi telegrami? Tražio je da se odmah i najenergičnije povede istraga i da se primeni najstroža kazna prema učiniocu dela.
Pretsednik vlade Hristić bio je poražen. Izjavio je da će se naredba odmah izvršiti i da će o rezultatu izvestiti kralja. U kabinetu Hristićevom portfelj Ministarstva narodne privrede, pod koji su potpadale pošte i telegrafi, ta državna pastorčad, zauzimao je dr Vladan Đorđević. Pretsednik vlade pozvao ga je hitno, saopštio mu je slučaj i naredbu kraljevu: da se povede najstroža istraga, pronađe krivac i primerno kazni. Ministar je pozvao načelnika P.T. odeljenja g. Živka Anđelijća, upoznao ga sa događajem i naredbom kraljevom i toga časa otišao sa njim u glavnu telegrafsku stanicu gde su otpočeli isleđivanje.
Odmah se utvrdilo da je onoga dana, kad je kraljev telegram otpravljen, ministarska telegrafska stanica tražila od glavnog beogradskog telegrafa da je van aparata veže sa peštanskom stanicom. Iz zapisnika se videlo da je to i učinjeno. Telegram kraljev otpravljan je, dakle, neposredno peštanskoj stanici. Ona je bila posrednik za razmenu telegrama iz Srbije sa zapadnim državama i obratno. Prema tome, telegrafiste koje su u to vreme bili na službi u glavnom beogradskom telegrafu, nisu mogli znati da je kraljev telegram uopšte i postojao a još manje su mogli doznati njegovu sadržinu.

ulica-kraljmilan-veb

Ulica kralja Milana, Kraljevski dvor i Ministarstvo unutrašnjih poslova (desno), u čijim prostorijama se nalazila Telegrafska stanica Beograd – Ministarstvo

Ali, kako se isleđivanju ovoga događaja pristupilo sa unapred stvorenim ubeđenjem ministra, da je krivac telegrafista Glavnog beogradskog telegrafa, bilo je vrlo teško oboriti ovu već stvorenu zabludu, a još teže uveriti ga da je njegova pretpostavka savršeno pogrešna i da nije osnovana na pravom stanju stvari. To je bilo utoliko teže, jer je već pala krilatica: da su u ovaj slučaj umešani radikalski prsti. A znalo se, koji su službenici toga dana na dužnosti, pripadali radikalnoj stranci. Dakle, jedan od njih morao je doznati ma na koji način sadržaj telegrama kraljevog i saopštiti je radkalima, koje kralj Milan nije nikako trpeo. A ovi, opet, da bi mu stvorili neprijatnost, objavili telegram u bukureškom listu.
Pod takvom pretpostavkom vršilo se isleđivanje nad svakim osobeno. Uticalo se na svakoga savetom, da kao ispravan činovnik prokaže krivca, koga jamačno zna, jer se kao drugovi i kolege međusobno poznaju. A kad je svaki odlučno odbijao da zna ko je mogao biti u mogućnosti da dozna sadržinu telegrama o kome se onda, kad je otpravljan, nije ni slutilo da postoji, i da je svaki bio suviše zauzet poslom na svojoj liniji, te nije imao vremena obraćati pažnju na ono što se dešava oko njega, onda se udaralo u pretnje.
– Ovo je zavera! – uzviknuo je jetko ministar i obratio se načelniku g. Anđelijću rečima:
– Vi ćete, g. načelniče, narediti da se odmah napiše ukaz o penzionisanju onih koji imaju 10 godina ukazne službe i o otpuštanju onih ispod 10 godina. Ukaz ćete mi poslati odmah da ga podnesem kralju na potpis.
Ali, ovaj razložan i pametan starešina učinio je jedan human gest, koji ga je u onom vremenu mogao stati položaja. Potpuno uveren u nevinost ljudi koje je trebalo bez utvrđene krivice drakonski kazniti, on je sa već napisanim ukazom otišao pravo pretsedniku vlade, pokazao mu ga i objasnio mu, da je prema isleđenim okolnostima isključeno, da su dežurni telegrafisti Glavne beogradske stanice mogli izvršiti proneveru tajne, da on poznaje kao savesne i ispravne sve osumnjičene svoje službenike za koje je po naredbi svoga ministra napisao ovaj ukaz koji mu podnosi na uviđaj i moli ga, da sve to objasni kralju i zauzme se da kaznu, kad ona već mora biti, svede na premeštaj njihov iz Beograda.
Pretsednik vlade je imao puno vere u savesnost g. Anđelijća. Primio je na sebe da izdejstvuje kod kralja da ublaži kaznu. Tako je došlo do toga, da je kralj Milan svojom rukom, pored svačijeg imena u ukazu za otpuštanje, označio mesto u koje se ima premestiti.
„Srpske novine“ od 4. novembra 1888. godine objavile su taj ukaz o premeštaju Branislava Đ. Bujdića u Majdanpek, Dimitrija C. Đorđevića u Aleksinačku (Soko) banju, Živojina Josimovića u Aleksandrovac, Pavla Braljinca u Brus, Spase Đorđevića u Kučevo i Mihajla Gradištanca u Aranđelovac. Od njih su još u životu Dimitrije C. Đorđević i Branislav Đ. Bujdić.
Svi su odmah razrešeni od dužnosti i upućeni na novo opredeljenje sa izričnom naredbom da se posle 24 časa krenu na put. Ko bi se zatekao u Beogradu posle ovoga vremena, biće otpušten. Naredba je izvršena. Svi su napustili Beograd u određenom roku.
Tako se završila ova tragikomedija.

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

Postavite komentar