Mnogo je napuštenih kuća u Srbiji. Nekada je u njima bilo tako živo da je prosto bilo teško pomisliti kako će jednog dana opusteti i biti predate zaboravu i propadanju. Vlasnici su iz njih odlazili u svet za boljim životom, mnogi da se nikad više ne vrate, mada ima i onih, koji se jednog dana, prezasićeni gužve i ubrzanog tempa, ipak okrenu jednostavnijem, odnosno mirnijem životu na svom ognjištu.

Na prvi pogled priča vozača Steve Mlinara se ni po čemu ne izdvaja. Sedmog februara 1995. je došao u JKP GSP „Beograd“ u SP Karaburma. Nekada je radio noću na liniji 511, pa na linijama 31 i 23, a od septembra 2006. na prvom polasku linije 16. Međutim, ono što upada u oči kada se malo bolje pogleda njegova biografija je jedan neverovatan podatak. On već 27 godina radi bez dana kašnjenja, bolovanja i isključenja!

Pakao živih nije nešto što će tek nastati; ako već postoji, onda je to nešto što je tu, pakao u kojem svakodnevno živimo, koji stvaramo živeći zajedno. Postoje dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga više ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla tražiti i prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostora.

Odlomak iz romana „Nevidljivi gradovi“, Itala Kalvina