Čuvar tuđih uspomena

Uspomenefeat

Mnogo je napuštenih kuća u Srbiji. Nekada je u njima bilo tako živo da je prosto bilo teško pomisliti kako će jednog dana opusteti i biti predate zaboravu i propadanju. Vlasnici su iz njih odlazili u svet za boljim životom, mnogi da se nikad više ne vrate, mada ima i onih, koji se jednog dana, prezasićeni gužve i ubrzanog tempa, ipak okrenu jednostavnijem, odnosno mirnijem životu na svom ognjištu.

Nedavno sam upoznala mladog čoveka koga slobodno mogu da nazovem čuvarem uspomena, jednog od retkih koji ume i želi da nastavi da priča priče naših predaka.

Nikola Đurđević, poreklom iz Vranja, Stalaća i sa Kosova, a sada nastanjen u Beogradu, nenadano je otkrio u sebi ljubav prema etno predmetima. Iako je u selu odrastao i viđao te stare predmete po mnogim domaćinstvima, njegovo pravo interesovanje za njih počelo je pre deset godina, kada je na pijaci ugledao male drvene kace u kojima su mlekari prodavali kajmak. Prve dve je kupio preko interneta, a zatim, iznenađen ponudom etno predmeta i privučen pričom o njima, kupovao je sve što je delovalo poznato i interesantno. Kupovinom drvenih korita, naćvi, karlica, nožne preslice za namotavanje pređe, nesvesno je postajao kolekcionar predmeta iz naše prošlosti. Shvatajući vrednost svoje zbirke, ne novčanu, već duhovnu, rešio je da joj se više posveti, tako da se u njegovom vlasništvu do dana današnjeg našlo više od dve stotine predmeta.

Uspomene

– Na početku sakupljanja živeo sam u stanu te nisam imao gde da odlažem predmete kojih je već bilo dosta. Skladištio sam ih u podrumu zgrade u kojoj sam živeo, kod tate na poslu, u jednoj velikoj prostoriji i kod prijatelja na tavanu, kao i u mom selu. Sve u svemu, na nekoliko lokacija.“

Primetivši ozbiljnost i ljubav prema hobiju koji ga zaokuplja, Nikolini prijatelji su samoinicijativno počeli da uvećavaju njegovu zbirku, poklanjajući mu predmete, koji su ostali od njihovih predaka, što je za njega velika čast. Interesantno je da o svakom od etno predmeta iz svoje zbirke beleži poreklo, namenu, ko ga je koristio, kada i slično.

– Ponosan sam na to što u svojoj zbirci imam predmete kako svojih predaka, tako i predmete koji su pripadali precima moje devojke, odnosno njenom pradedi, dedi. To ne znači da predmete koje sam kupio i koji nemaju veze sa mnom ne čuvam sa istom ljubavlju kao i one sa kojima imam neke veze. Mnogo je lep osećaj kada shvatiš da imaš predmet star sto ili sto pedeset godina, koji je neko držao u rukama dok su još naša zemlja i narod bili pod Turcima, na primer.“

Iako sve delove svoje zbirke jednako voli, postoje i oni koji je čine posebnom. To su drveni poskurnik za ukrašavanje slavskog kolača, s početka devetnaestog veka, drvena brana za brananje njive posle setve pšenice i zaprežna laka kola, koja su služila za odlaske na vašare, u svatove i za druge svečane prilike.

Uspomenevii
Sejalica, Stalać
Uspomenev
Kolovrat i trlice, Bački Petrovac i Kuršumlijski kraj

– Još kao malog oduševljavala su me drvena zaprežna kola, kao i način na koji su kolari pravili sama kola i drvene točkove okovane šinom.  Odlučio sam da kupim jedna. Mesecima sam birao, čekao da naiđu dobra kola, da imaju kvalitetno drvo, sve delove, da nisu trula. Međutim, kako se ona ne koriste više od pedeset godina, bilo je teško doći do zdravih kola. Kupio sam jedna u delovima, zatim kupovao delove koji su mi nedostajali i na taj način sklopio jedna zdrava, koja sam restaurirao. Sada, posle skoro deset godina sakupljanja, imam troje prelepih zaprežnih kola, koja su zdrava, imaju svaki deo na broju i mogu da se upregnu. Takođe, posedujem banatski fijaker (štajervogni), zaprežne sanke za jednog konja, a upornim radom i traganjem, uspeo sam da kompletiram vojvođanska zaprežna kola.“

Uspomenei

Ova značajna kolekcija bila je razlog da se Nikola nađe na snimanju filma „Nečista krv”, što govori o njenoj autentičnosti i posvećenosti ovog mladog čoveka. Nakon snimanja usledilo je poznanstvo sa kolarom Petrom Kokerićem, koji ima devedeset jednu godinu i kod koga je Nikola nastavio da odlazi i uči taj stari zanat, a usput je dobio alate i šablone, koji će mu poslužiti u daljem radu.

Nešto što svakako treba istaći je kompletna oprema za opančarsku radnju, koju je Nikola dobio na poklon od porodice Milovanović iz sela Dubrava kod Knića.

– Dobio sam na poklon kompletan alat, opanke, kalupe, kože i opute, radnu tezgu, kao i dokumenta i majstorsko pismo opančara koji je rođen 1904. godine.“

Postoji još ljudi koji imaju svoje etno kolekcije i sa kojima Nikola redovno razmenjuje znanje, kao i predmete koje imaju u duplikatima. Sa ponosom ističe da je nedavno dogovorio saradnju sa Blagojem Dragićem sa Stare planine, kao i sa Rajkom Bulatovićem iz Danilovgrada. Interesantno je da je Nikolin deda po majci poreklom iz istog mesta, tako da će ova saradnja još više dobiti na značaju.

– Od samog početka posvetio sam pažnju nabavljanju oruđa za obradu zemlje, kao što su drveni plugovi i drvena rala. Ako sve bude išlo po planu, imaću ukupno tri rala i jedan drveni plug, i to će biti najstariji eksponati u mojoj zbirci, uz čuvenu branu od granja. Inače, drvena rala su najstariji predmeti za obradu zemlje na ovim prostorima. Pošto sam dobio na poklon nekoliko pastirskih/čobanskih instrumenata, osim ostalih etno predmeta, posvetiću još više pažnje prikupljanju još različitijih pastirskih instrumenata.“

Uspomeneiv
Pinterska stega, Trnava
Uspomenevi
Nošnja iz Crne Trave

Da se nije slučajno našao u ovakvom svetu, govori i podatak da već godinama uspešno nastupa sa mnogim folklornim grupama svirajući tapan, tradicionalni drveni bubanj. Uz pomoć drugih muzičara, koji su nesebično delili sa njime znanje, najpre je naučio osnovne ritmove, da bi tokom godina napredovao i usavršio mnoge veštine vezane za ovaj instrument. Poznato je da folklor spaja ljude, stvarajući lepa i večita prijateljstva pa tako i Nikola s puno topline priča o svojim prijateljima tapandžijama, uglavnom iz Makedonije.

– Od 2015. se družim sa drugovima iz Makedonije, od kojih jedan svira u Državnom ansamblu Tanec, a drugi u Ansamblu Makedonija. Dobri smo kao braća i u toku godine odlazim nekoliko puta u Makedoniju, kako bih mogao da učim njihov stil sviranja. Svirao sam u dosta kulturno – umetničkih društava. Za petnaest godina promenio sam preko dvadeset, jer me ljudi zovu iz raznih mesta po Srbiji da ih pratim na koncertima. Zaljubljenik sam u sviranje tapana. Volim to i u dosta momenata, kad nešto u životu ne ide baš najbolje, svirka me izvadi.“

Uspomeneiii
Nošnja iz Šumadije
Uspomeneviii
Za preradu žitarica (krunjač, tršač, posude…)

Priča o Nikolinim interesovanjima nema kraja. Veliku ljubav gaji i prema konjima i vukovima. Prve je zavoleo u konjičkom klubu MBM u Lipovici i bez obzira na poteškoće, padove prilikom jahanja, osećaj galopiranja opisuje kao nešto najlepše. O vukovima priča sa ništa manje emocija. Fasciniran njihovim izgledom, iskoristio je pruženu priliku da više vremena provodi u njihovom prisustvu, volontirajući u beogradskom ZOO vrtu.

U nekim daljim planovima, trenutno je najaktuelnija njegova zbirka etno predmeta, koja simbolično nosi naziv Jaram. Ona polako prerasta u jednu ozbiljnu priču, jer ima i nekih planova za njenu prezentaciju, jednog dana u selu Knićanin, gde žive njegovi roditelji. Za sada je doživela internet izdanje na instagram stranici „Etno zbirka Jaram“, kao i jednu izložbu u Božidarcu u organizaciji Udruženja Šiljkan, a u sklopu Dana kulturne baštine. Veliko mi je zadovoljstvo da vam preporučim da pogledate Nikolinu stranicu www.instagram.com/etno_zbirka_jaram/ i tako se još bliže upoznate sa njegovim radom. Možda vam pogled na neki od predmeta vrati sećanje na detinjstvo, možda priču svoje porodice prepoznate u priči nekih drugih, onih čije uspomene Nikola tako savesno i sa puno ljubavi beleži i čuva.

Tekst: Suzana Bogdanović, Fotopisija, fotografije: O. Radaković

Postavite komentar