Draško Đenović je prvi muškarac samac u Srbiji koji je postao hranitelj. Iako je za sistem bio takoreći „vruć krompir“, ovaj Beograđanin je izveo na put dva dečaka, a uskoro će postati trostruki deda.
Kao i svi pioniri, i Draško se u početku susreo sa podozrenjem. On kaže da su u opštinskom Centru za socijalni rad bili bezmalo zgranuti kada im je saopštio da želi da bude hranitelj, premda je neoženjen.
– Ja sam u tom trenutku već prešao tridesetu godinu i bilo mi je jasno da se verovatno neću ženiti, jer sam krenuo nekim svojim životnim putem. Ali, mislio sam da možda nije loše ispuniti se kao roditelj, kad već imam finansijske mogućnosti da nekome priuštim pristojan život. Nisam bio lenj, pročitao sam zakone, malo se raspitao, i otkrio da u Porodičnom zakonu nigde ne piše da hranitelji moraju da budu u braku. A ako žene koje su same mogu da budu hraniteljice, prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, i samac može biti hranitelj.
Međutim, u mom centru za socijalni rad nisu znali šta sa mnom da rade. Znao sam svoja i prava deteta, videli su da nisam finansijski zavisio od hraniteljstva, i zato su pokušavali da me odgovore od te ideje na jedan suptilan način. Donekle mogu i da ih razumem, bio sam nesvakidašnji slučaj, pa su se plašili da će, ako nešto pođe po zlu, njih prozivati. Kasnije sam čuo da su se obratili Gradskom centru za socijalni rad, odakle su poručili da me uvedu u proceduru, i da će kasnije, na obuci, videti šta će sa mnom – priča Draško, verski analitičar, teolog i propovednik.
Obuka kroz koju prolaze svi hranitelji, kako kaže, bila je praktična i stručna, i još više mu je proširila uvid u spektar hraniteljstva. Njen najvažniji deo je priprema hranitelja za dolazak deteta u kuću.
– Reč je o tome da je to dete možda promenilo tri ili pet porodica pre nego što je došlo kod vas, ili nije želelo da ode iz primarne porodice, već je, sticajem raznih okolnosti, završilo u sistemu socijalne zaštite; možda je odvojeno od brata ili sestre, koji su ostali u Domu; ima dece koja pripadaju drugoj naciji, čiji maternji jezik nije srpski i sijaset drugih priča… Pritom sva ta deca imaju svoje strahove, neka su bila i maltretirana, a vi ste za njih stranac i često im je teško da se otvore… Možda je čitav njihov prethodni život stao u dve kese koje nose sa sobom.
Ronaldo i knjige
Pošto je dobio licencu za hranitelja, Drašku je predloženo da zbrine jedanaestogodišnjeg dečaka, polu Roma, koji, kako su u socijalnoj službi suptilno naglašavali, ima neobično ime. Pristao je na upoznavanje, ali ga je, ipak, kopkalo ono što je čuo, pa se kod prijatelja, romskog propovednika na jugu Srbije, raspitao koja su neobična imena među Romima bila popularna u vreme dečakovog rođenja.
– Prijatelj mi je nabrojao nekoliko, od Sandokana do Klintona, da bi se naknadno ispostavilo da se dečak zove Ronaldo. To nije baš uobičajeno ime, ali nije ni naročito čudno ili specifično. Štaviše, čuo sam za takva, u odnosu na koja je Ronaldo čista premija.
Centar za zaštitu dece, odojčadi i omladine u Zvečanskoj ulici, u Beogradu (preuzeto sa wikipedia.org, Mihailo Grbić)
Kod nas se, inače, često negativno govori o međunarodnim usvojenjima, ali treba priznati da su to usvojenja dece koju ovde niko ne želi. Činjenica je da naši usvojitelji i hranitelji uglavnom žele zdravu, belu decu… Po mogućstvu, devojčicu; još da ima kike, roze haljinicu, da govori tri svetska jezika i svira klavir, bilo bi idealno. Nevolja je, međutim, u tome što naša, kao, uostalom, nijedna država na svetu, nema takvu decu za usvajanje. Po našim domovima najčešće su smeštena romska, poluromska, deca sa posebnim potrebama, raznim zdravstvenim problemima, mališani čiji su roditelji u zatvoru i slično – kaže Draško i nastavlja:
– Kako sam ja bio prvi hranitelj samac, pa je sve trebalo pet puta proveriti, i adaptacija je trajala duže nego što je uobičajeno – tri meseca, umesto nedelju, dve. Na kraju, Ronaldo se izjasnio da ne želi da pređe kod mene. On je bio dečak koji je poticao iz siromašne porodice, u kojoj je rastao okružen svom ljubavlju koju je mogao dobiti, ali je kasnio sa obrazovanjem. Nije bio dete sa posebnim potrebama, samo ga škola nije zanimala. A kada je video da u kući, pored knjiga na srpskom jeziku, imam i knjige na engleskom, starogrčkom… pri čemu sam pokušao i da malo unapredim njegovo čitanje, zaključio je da mu je lepše u domu, gde je sva sloboda i niko ga ne tera ni na šta.
Iako mišljenje deteta nije obavezujuće dok ne napuni 12 godina, ipak smo ga uvažili. Jer, bilo je besmisleno prisiljavati ga, pa da sutra po Beogradu tražim dete koje je ko zna gde pobeglo.
Nikola i Marko
Igrom slučaja, Draško je ubrzo potom upoznao trinaestogodišnjeg Nikolu, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Za razliku od Ronalda, koji je kasnio sa školom, Nikola je ranije krenuo u prvi razred, da ne bi nazadovao. Bio je natprosečno inteligentno dete i nekoliko godina je živeo u Draškovom domu. A posle dve i po godine suživota, njima se pridružio Marko, Nikolin cimer iz Doma.
Sleva na desno: Nikola, Marko i njihov prijatelj (Fotografija levo); Nikola sprema palačinke (fotografija desno)
– Svako od te dece je drugačije. Nikoli, recimo, nikada nije bio problem da kaže da je iz Doma i da sam ja njegov hranitelj, dok sam za Marka uvek bio Draško, a za ostale njegov stric. Jednom prilikom, kada je Nikola bio u šestom razredu, predstavio me je svojim drugovima kao hranitelja. Ali, deca ko deca, oni su razumeli da sam ja Nikolin telohranitelj i rekli: Vau, ti imaš telohranitelja. Kasnije se, opet, desilo da, zbog neke bolesti, par meseci više nije bio u školi, nego što je bio, ali je nadoknadio zaostatak i tu školsku godinu završio sa vrlo dobrim uspehom. Čak sam i ja bio skeptičan. Tako me je navukao da sam mu obećao da ću mu kupiti kuče, ako bude vrlo dobar. Ja, kome kuče nikada nije ušlo u kuću, i koji sam govorio: Džukela meni neće spavati u krevetu dok sam živ. Bio sam potpuno uveren da neće uspeti. I tako je patuljasti pinč Disko došao kod nas i u naš život – smeje se Draško i dodaje da danas ima četiri psa.
Marko je, kaže, bio sušta suprotnost Nikoli, mladi buntovnik, koji je kasno, kao tinejdžer, ušao u sistem socijalne zaštite i nije prihvatio da je domac, zbog čega je često bežao iz Doma.
– U takvim i sličnim situacijama, kada niko nije znao gde je, neretko sam, preko njegovih prijatelja i drugih hranitelja koji su ga znali, uspevao da ga lociram i ubedim da se vrati. Nekako mi je pošlo za rukom da doprem do njega, i on je znao da na mene može da računa. Pretpostavljam da su mi ga zato i poverili na staranje, jer sam bio jedna od retkih osoba koja je koliko toliko mogla da ga obuzda. On je, inače, bio skloniji zanatu, dok je Nikola više bio knjiški tip. Proveo je kod mene par godina, a onda se osmostalio. Sada je oženjen i čeka treće dete. Ja sam sticajem okolnosti, na neki način, deda njegovoj deci. Kako mi je svojevremeno rekla Markova supruga: ‘Ti si jedini deda kojeg moja deca imaju’, pošto je deci potrebna figura dede.
Dete na privremeno
Prema Draškovim rečima, najveći broj naših hranitelja su ljudi starije životne dobi, koji deci više odgovaraju kao babe i dede, nego kao mame i tate. Tim pozivom se bavi i mnogo žena, koje su u tranziciji ostale bez posla, kako bi na osnovu hraniteljskog staža ostvarile uslov za penziju. Ali, ima i onih koje godinama nisu primile ni dinar naknade, pa ipak brinu o poverenom detetu, kao da im je rod najrođeniji.
On kaže da je prisustvovao neuspelom pokušaju adaptacije petogodišnje devojčice u Beogradu, čija je jedina mana bilo što je rasla u slovačkoj sredini, pa nije dobro znala srpski jezik. Primetio je i da se ljudi ponekad ponašaju kao da je sramota usvojiti dete. Neki se presele posle usvojenja i odu u novu sredinu, sa jednog na drugi kraj grada, jer će nove komšije misliti da je to njihovo rođeno dete, a ne usvojeno.
– Tu, najblaže rečeno, nezavidnu situaciju, dodatno otežavaju sistemski problemi, kao što su, recimo, jako tromi sudovi, koji uopšte ne pomažu Centrima za socijalni rad. Oni vrlo teško lišavaju roditeljskog prava, a da bi dete bilo usvojeno, oba roditelja moraju da budu lišena tog prava. I često, dok sudovi donesu odluku, deca napune devet, 10, 12 godina, a u tom uzrastu skoro niko neće da ih usvoji, jer su tada izgrađene ličnosti. Sve je to na nekom čekanju, kao da ljudi ne shvataju da vreme prolazi i onda su ta deca osuđena na hraniteljske porodice i domove. Zašto kažem osuđena? Zato što je usvajanje jedini pravi način da se za stalno reši njihov status. Kad su usvojeni, imaju mamu, tatu, a, između ostalog, i pravo nasleđivanja, kao bilo koje drugo biološko dete. Dete na hraniteljstvu je dete na određeno vreme, vi ga možete uvek vratiti, Centar za socijalni rad ga uvek može uzeti, mogu se pojaviti biološki srodnici, roditelji, neko ko se seti deteta posle ko zna koliko godina, i taj neko polaže sva prava na to dete – kaže Draško.
Draško sa “unučićima”
Uvek će se, dodaje, sećati slučaja jednog albino dečaka, koga je usvojio par koji živi u inostranstvu. Ništa mu nije falilo, osim što je bio „belo“ dete. Nije imao pigmente, i zato ga ovde niko nije hteo.
– Njegova majka, usvojiteljka, sticajem životnih okolnosti je odrasla u Beogradu, pa je i njega naučila srpski. Bio je nestašno, živahno dete, a sada je to sjajan momak od dvadeset i nešto godina. Njemu su kao malom rekli da je usvojen, otvoreno su s njim razgovarali. Ja sam mu bio zanimljiv, jer sam iz Beograda, znao je da je rođen u Srbiji, i kaže mi: Ja sam uvek bio nestašan i tako sam zalutao u stomak neke druge tete. Kada me je ta teta rodila, videla je da nisam njen i ostavila me je u domu, dok moji mama i tata nisu došli po mene. I evo, ja sam sad ovde, moji mama i tata su došli po mene.
Draško kaže da je hraniteljstvu pristupio onako kako je mislio da treba. Osim što je dobro proučio zakone, povezao se sa hraniteljima u drugim republikama bivše Jugoslavije, kao i evropskim udruženjima hranitelja, kako bi čuo druga iskustva, a uspostavio je i dobru saradnju sa pojedinim vaspitačima i ostalim zaposlenima u sistemu socijalne zaštite…
Petar Blečić
Kako je Irena postala Rena
Draško se prvi put susreo sa procesom hraniteljstva i usvajanja početkom 2000 – tih, posredstvom bračnog para Rivers iz Teksasa (SAD). Oni su imali devetoro biološke dece i odlučili su da usvoje jedno iz Srbije, a jedini uslov im je bio da to bude dete sa najmanjom šansom za usvojenje. Naše nadležno ministarstvo poslalo im je mejl sa opštim uslovima na srpskom jeziku i ćirilici, pa su preko crkvenih kanala kontaktirali Draška kako bi im pomogao oko prevoda, da ne moraju da plaćaju sudskog tumača, ako se ne radi o bitnom dopisu.
– Posle godinu, dve provera, oni su došli u Srbiju, i pošto sam ja bio jedini koga su ovde poznavali, pratio sam ih na njihovom putu usvojenja dvogodišnje devojčice, rođene sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, zbog kojih joj noge nikada nisu porasle u odnosu na ono kolike su bile kada se rodila. Tokom svog boravka u Zvečankoj, Irena, koja se sada zove Rena, nijednom nije bila izvan kruga Doma osim kada je vođena po bolnicama, i sećam se koliko je bila zapanjena kada smo ušli u tramvaj, jer je mislila da se zgrade kreću. Ta devojčica sada ima 16, 17 godina, ide u redovnu školu, kasnije su joj amputirali ta dva patrljka od nožica, da bi mogla normalno da sedi u kolicima, i, po fotografijama koje vidim, ona živi kao i sve njene vršnjakinje. Potpuno je socijalizovana. A da je ostala u Srbiji, najverovatnije bi tavorila u nekom sobičku; istina je da naše društvo, osim ako takvo dete nema bogate roditelje, ne omogućava baš puno toga da se aktivno uključi u normalno školovanje i život – ono, obično, bude na margini.
Stric Draško
Da hranitelj, kao, uostalom, i roditelj, nikada ne može dovoljno da se pripremi za ono što ga čeka, dokazuje događaj koji se odigrao jednog petka, 14. januara, dan posle srpske Nove godine. Draško je baš završio sa službom u Crkvi, kada su ga iz policije obavestili da je jedna patrola pokupila Marka kod klizališta na Adi Ciganliji i odvezla ga na VMA, na toksikologiju, jer je „malo pomešao pića“, pa mu se slošilo. Nije bilo ništa ozbiljno, ali policajac je želeo da zna da li Draško može da ode tamo i preuzme ga. Uzalud je naš sagovornik pokušavao da objasni da je dečak smešten u sistemu Zvečanske, da mu, pravno govoreći, nije niko i ništa (to se odigralo pre nego što je Marko prešao kod Draška), policajac je završio sa: Samo vi dođite…
– Prvo što sam uradio, nazvao sam Dom u kome je Marko bio smešten, ali je dežurna vaspitačica verovatno mislila da se neko od dece šali. Onda sam se setio da mi je socijalna radnica Doma prijateljica na fejsbuku, pa sam joj poslao poruku, nadajući se da će je brzo primetiti… I, zaista, kad se javila, uputio sam je u stvar, da ne mogu tek tako da uđem u bolnicu i odvedem dete, i ona kaže: Uzmi ga, nema problema, ja ću javiti u Dom da dolazite. Hvala ti.
Marko je Draška nazivao stricem i pre nego što je ovaj zvanično postao njegov hranitelj
Ja sam već u taksiju, napolju veje sneg, na ulicama stravična gužva; stižem na VMA, ulazim u neki hodnik i vidim nekog dečka sa dva para klizaljki. I dok mu prilazim, onako, sa sve Biblijom u ruci, on sa nekim razgovara telefonom i čujem ga kako kaže: Ej, Marko će izgleda da rikne, došao je pop po njega. Da skratim, doveli su Marka i dali mi da potpišem otpusnu listu, gde stoji da ga preuzima stric Draško Đenović. Tako im je on rekao. Neka mu bude. Potpišem ja to, da ne gubimo vreme, sednemo u taksi, pa u Dom. Tu nas dočekuje ona vaspitačica koja je mislila da se šalim sa njom, u međuvremenu joj je sve javljeno, ali je ona, ipak, u vaspitačku knjigu upisala da je Marka doveo stric. Pa, dobro, pomislim, ko je ovde više lud?
Biografija
Draško Đenović je rođen u Beogradu, pre 49 godina, a u široj javnosti je poznat kao verski analitičar. Direktor je Udruženja Ikonos i generalni sekretar NVO Centar 9, koja se bavi verskim pravima i slobodama, a od 2017. godine i propovednik u jednoj protestantskoj crkvi. Godinama je bio dopisnik iz bivše Jugoslavije za Forum 18 iz Osla, specijalizovane novinske agencije za verska prava i slobode. Veliki deo vremena posvećuje distribuciji Dečijih i Tinejdžerskih Biblija, kao i Svetih pisama za odrasle. Po odlasku Nikole i Marka nije više produžavao hraniteljsku licencu.
Draško Đenović, hranitelj, hraniteljstvo, usvajanje, verski analitičar