Nenadovi parfemi mirišu do Kine

Parfemifeat

 

Uživanje u parfemima je jedan od najelegantnijih i najčasnijih užitaka u životu, glasi stara izreka. Od tih vremena do doba industrijalizacije, kao da je nešto od sve te čarolije iščililo. Ali, delić izgubljenog raja još čuva zanatska parfimerija „Sava“, u beogradskoj Ulici kralja Petra, jedina u Srbiji i jedna od retkih u Evropi, gde se mirisi prave ručno.

 

U ovoj radnjici, koja će 20. avgusta proslaviti 66 godina postojanja, i dalje se prodaju mirisi i preparati za kosu, koji se izrađuju po predratnim recepturama.

– Među proizvodima koji su od 1954. godine, uz kraće ili duže pauze zbog nabavke sirovina, neprekidno u ponudi, najtraženije su kolonjske vode – „Crna mačka“, „Pokošeno seno“ i „Zeleno voće“, kao i briljantini i ulja za kosu. Sticajem okolnosti, dosta toga više ne proizvodimo, nešto zato što se promenila moda, nešto zbog neisplativosti. Tako smo prestali da pravimo ledeno belilo „Srbijanka“, koje je svojevremeno bilo na glasu, naročito među snašama koje su po prirodi posla povazdan bile napolju. Tada je, za razliku od današnjeg vremena, kada je popularno biti opaljen suncem, čak i zimi, pojam lepote za žene bilo malo bleđe lice. Slično je bilo sa karminima, jer je futrola za ruž, koju danas možemo da nabavimo, u maloj količini, koja nam je potrebna, skuplja od ruža koji se prodaje u drogerijama ili na ulici. Kakvog su oni kvaliteta, sastava i trajanja, u ovom ubrzanom načinu života, postalo je nebitno – kaže vlasnik Nenad Jovanov, kome u poslu pomaže sin Nemanja, takoreći četvrta generacija u familiji, koja se bavi ovim poslom.

ParfemiParfemiis

 

 

 

 

 

 

 

 

Nenad Jovanov sa sinom Nemanjom; Ulaz u parfimeriju “Sava”, u Ulici kralja Petra 75

Današnji dizajnerski ženski mirisi su, kažu, kudikamo slabiji u odnosu na one koji su bili popularni šezdesetih i sedamdesetih godina, dok su muški jači. Više je univerzalnih, uniseks mirisa, ali i u toj kategoriji postoje razlike, iako su granice, u svakom smislu, porozne.

– Mnogi uniseks mirisi su bazirani na ženskim mirisnim notama, a ima i onih, kao kod, recimo, Toma Forda, koji maltene sve svoje mirise proglašava kao univerzalne, u kojima dominiraju muške, sa dosta tobaka, ali i mošusa i vanile. Nekada se vodilo računa u kojim prilikama se koristi takozvani sportski, letnji miris, a sada se stavljaju oni najteži i po danu i uveče. Nedavno sam kreirao jedan veoma snažan, i mogu reći da zaista funkcioniše, čak i po toplom letnjem vremenu, doduše u slabijoj koncentraciji – priča Nemanja.

Gospodski tretman

Poslednjih godina, zahvaljujući stranim novinarima i blogerima, za Nenadovu kuću mirisa čulo se sve do Kine i Japana, tako da je često pohode turisti, vazda u potrazi za autentičnošću. Nije prvi put, uostalom, a verovatno ni poslednji, da nam stranci otkrivaju kakvo blago imamo u komšiluku. Jer, u parfimeriji „Sava“ se, kao na retko kom drugom mestu u prestonici, može osetiti duh starog Beograda, koji neumitno nestaje. Baš tu, u maloj radionici, čiji se izgled gotovo nije menjao duže od šest decenija, koliko u mirisima, za koje znalci kažu da stoje rame uz rame sa onima iz svetskih niš (niche) parfimerija, toliko i u gospodskim manirima vlasnika, koji sa nenametljivom predusretljivošću dočekuju svaku mušteriju.

Parfemiii– Asortiman mirisa formiramo od nekoliko baznih komponenti koje od vajkada imamo u ponudi, osluškujući želje kupaca. Dogodi se  da mušterije donesu i bočicu sa mirisom koji vole, pa ukoliko imamo potrebne sastojke, možemo da napravimo notu koja je aromatski bliska. Ako ništa drugo, barem u toj kategoriji, ponekad i ugodniju dotičnoj osobi, jer su ukusi individualna stvar.

Idealno je da miris birate za sebe, i da ga isprobate na svojoj koži, pošto se mirisi potpuno „otvaraju“ tek na temperaturi tela, zbog čega mirisni papirići, kakve dele u velikim parfimerijama, daju samo grubu informaciju. Kako mušterijama nije uvek lako da izraze šta žele, jer tu postoji i psihološki aspekt, pa će vam, recimo, od troje ljudi, svaki dati drugu interpretaciju slatkog, trudimo se da im pomognemo pitanjima kako bismo suzili izbor – da li je težak ili blag, vanilast ili citrusni miris… Više puta nam se desilo da kupac kaže da ne voli slatkaste mirise, a na kraju izabere najslađi koji imamo – priča Nenad.

Vreme je potrebno i da se napravi kvalitetan proizvod, a u današnjem svetu, gde sve mora da bude odmah dostupno, to se najmanje ceni.

ParfemiiiisParfemiiii

 

 

 

 

 

 

 

 

Jedan od retkih mirisa u ponudi “Save” sa pravim nazivom je parfem Beogradska noć, koji je Nenad Jovanov dizajnirao pre par godina, za Noć muzeja. Prodaje se u po tri ženska i muška varijeteta. Većina je obeležena kodovima koji običnim smrtnicima ne znače ništa, a Jovanovima sve, jer označavaju sastav eteričnog ulja

– Ima mirisa koje smo napravili u jednom danu. Prosto vas krene, lep miris i vole ga mušterije… za dan. A ima situacija i kada skoro sve uradite kako treba, samo fali da dodate još nešto, ili da zasladite, ili osvežite miris, a on vam pobegne, pa vas to muči nedeljama ili mesecima. I ne vredi da žurite, ili, kako mladi kažu, forsirate.

Slično tome, kada je potencijalni kupac neodlučan da li da kupi ovaj ili onaj miris, savetujem ih da isprobaju, promisle i dođu neki drugi dan. Ne morate kupiti danas. Još sam od oca naučio da naš cilj nije da nešto prodamo, nego da prodamo i da kupac bude zadovoljan. Zato im i govorimo: Završni sastojak svakog našeg mirisa ste vi.

Francuska škola, domaći „nos“

ParfemiivNenad i Nemanja sa ponosom ističu da pripadaju staroj francuskoj školi mirisa. Tradiciju Jovanovih započeli su Nenadovi deda, otac i stric, pod uticajem Dragomira Milenovića Dragoša, koji je posle Prvog svetskog rata, kao siroče i usvojenik neke francuske porodice, završio parfimerijsku školu u Grasu i postao jedan od „noseva“. Milenović se polovinom tridesetih godina vratio u Beograd, gde je upoznao Nenadovog strica i oca, i kroz druženje ih zainteresovao za Francusku, mirise i kozmetiku. Tako su braća Jovanov, uoči Drugog svetskog rata, otvorili parfimeriju na Topličinom vencu, pod nazivom „Đurđevak“, koja je radila sve do nacionalizacije 1948, kada je konfiskovana.

Po završetku Drugog svetskog rata u Beogradu su postojale 23 zanatske radionice u kojima su se ručno pravili mirisi. Jedan od razloga što su neke nestale je što su rafinerije povećale minimalno pakovanje eteričnih ulja sa nekadašnjih 500 grama, na pet kilograma, a to male zanatlije, na duže staze, nisu mogli da priušte

 

– Još pre nacionalizacije, deda Đura se penzionisao, a stric Milorad je prešao u državnu službu, pa je ovim poslom nastavio da se bavi samo otac. Nakon što nam je oduzeta radnja, radio je šta stigne kako bismo se prehranili; srećom, završio je Trgovačku akademiju, bio dobar u matematici i knjigovodstvu, i zahvaljujući tome se, posle silnih muka, zaposlio kao knjigovođa u Trgovinskom preduzeću „Kosmaj“.

Parfemivii

 

A onda, 1954. godine, dilema; donosi se odluka da ponovo mogu da se imaju zanatske radnje. Možemo se zadužiti kod prijatelja i rođaka, ali šta ako neko iz nove vlasti koja sedi i razmišlja i zamišlja, kaže prekosutra: Opet ne možete imati? I sećam se, jedne majske nedelje, na Kalemegdanu, imao sam pet godina, tata skida fotoaparat sa ramena, stavlja mi ga oko vrata, namešta i kaže: Mama i ja ćemo da sednemo na klupu, ti ćeš da gledaš, i ovde pritisneš, ali da ne mrdneš. Moja prva fotografija. I taj osećaj kod čika Rajka Vučićevića, u radnji Foto rekord, u Uzun Mirkovoj, kad smo otišli da podignemo slike, plava poštanska koverta, male fotografije i smotani film. Tog dana su mama Leposava i tata Dragoljub odlučili da otvore ovu radionicu – priča Nenad, dok nam pokazuje uramljenu fotografiju, izloženu na polici, sa bočicama raznih mirisa.

Zanat je rad, rad i rad

Zaduženi, Leposava i Dragoljub radili su danonoćno: nabavku ambalaže, sirovina, proizvodnju, knjigovodstvo, prodaju – sve su obavljali sami. Nenad je odrastao u radnji, tu je spavao, igrao se, i polako ulazio u tajne zanata. Dok se nije oženio i odselio, kaže, bio je sa roditeljima 24 sata, a kasnije i po 10, 12 časova dnevno, pomažući im u poslu.

Parfemiviii– Tek 1963. godine tata je otplatio sve dugove do poslednjeg dinara. Za njega je bilo pitanje časti da pozajmljeni novac vrati pre dogovorenog dana. Nisam bio gladan, ali sam kao dete bio željan mnogih stvari. Sećam se da je u dvorištu naše zgrade živela neka skromnija porodica, i njihov sin, dečak mojih godina, dobija loptu, posle neki bicikl, pa kaubojski pištolj na kapisle, one na papiriću… Vrlo rano sam shvatio da kada inkasirate određenu sumu, toliko toga nije vaše – kirija, struja, razne druge obaveze, sirovine, ambalaža… kada sve to stavite na stranu, vaš delić je sasvim mali.

Vitrina u kojoj su nekada bili izloženi karmini, danas je ispunjena kolekcijom starih fotoaparata i raznih sitnica, koje su ostavile mušterije. Nenad Jovanov je, kako kaže, od malena gajio ljubav prema fotografiji

Moj otac, koji je radio maltene do poslednjeg dana, kaže Nenad, znao je da se našali da bi voleo da živimo onako kako komšije misle da živimo. Dodaje i da bi bi mu bilo drago da sin Nemanja nastavi porodičnu tradiciju, ali, svestan svih teškoća sa kojima se danas suočavaju male zanatlije, konačnu odluku prepušta svom potomku.

Pružajući nam na rastanku vizit kartu, kaže da su font, logo i boja verni originalu iz 1954. godine.

Parfemiix

 

– Naravno, pojedini detalji su aktuelizovani – tu je današnji naziv ulice, umesto tatinog D je moje N, današnji je broj telefona, elektronska adresa tada nije postojala, a teško da smo 1954. mogli da priuštimo zlatotisak, nego je bio bronzotisak. Ako me Nemanja nasledi u poslu, moraće da promeni samo elektronsku adresu.

Petar Blečić

 

 

Od rublji do randa

U staklenom pultu, na kojem, između ostalog, stoji pisaća mašina, koja se koristi za ispisivanje kodova mirisnih kompozicija spravljenih u parfimeriji „Sava“, može se videti i hrpa stranih novčanica, simbolični dar zadovoljnih turista iz raznih krajeva sveta. Ima tu rubalja, kineskih juana, papirnog novca iz Južne Amerike, singapurskih i australijskih dolara, južnoafričkih randa, šekela, turskih lira…

ParfemixParfemiv

 

 

 

 

 

 

 

 

– Nogu su, moram reći, povukli Rusi. Kod njih, bez obzira na njihovu generalnu skromnost, postoji jedna institucija darivanja, jer mi smo ih lepo primili, popričali sa njima, namirisali, kupili su nešto po povoljnoj ceni, i da bi pokazali svoju zahvalnost, oni nešto ostave – čokoladicu, bombonicu ili neku drugu sitnicu. Tako je neko ostavio nešto rubalja, i onda je krenulo lančano. Iznenadili biste se koje su sve zemlje zastupljene – kaže Nenad Jovanov.

A što se tiče domaćih kupaca, dovoljno je reći da nije retkost da se dve, čak i tri, generacije iz jedne kuće ovde snabdevaju omiljenim mirisima.

Postavite komentar