Srce od hleba

Taborosifeat

Jedan od najintrigantnijih eksponata u okviru stalne postavke Odeljenja za noviju istoriju u Narodnom muzeju u Zrenjaninu je malena kutija u obliku srca, koja izgleda kao da je izrađena od drveta ili školjki. Posebnu vrednost ovom i na oko lepom predmetu, daje to što je napravljen od hleba, i to na užasnom mestu, u jezivim uslovima – odnosno, u koncentracionom logoru! Ali, iza njega se krije i priča Mihailu Miši Taborošiju, čoveku impresivne biografije, tim pre ako se ima u vidu da je poživeo svega 26 godina.

Prema rečima Pavla Taborošija, kome je Mihailo bio deda – stric, kutijica od hleba je napravljena 1943. ili 1944. godine, a Mihailo ju je posvetio svojoj devojci Gizeli Feldeši. Ona je poticala iz imućne porodice, otac joj je bio apotekar, ali su u ratu, kao Jevreji, skoro sve izgubili.

TaborosiviTaborosi

 

 

 

Mihalo Miša Taboroši (fotografija levo); Kutijica od hleba Miše Taborošija, sa poklopcem na kojem je predstavljena ruža, široka je 10, dugačka 11 i visoka devet centimetara (fotografija desno)

 

 

 

– Gizela ili Gizika, kako su je još zvali u familiji, sve vreme rata se krila od fašista u našoj staroj porodičnoj kući, gde su još živeli Mišini roditelji, dva brata i sestra. Smatrali su je članom porodice, i ostali su sa njom u kontaktu sve do njene smrti, šezdesetih godina. Kako mi je pričao deda Andrija, Mišin mlađi brat, i drugi logoraši su izrađivali kutijice od hleba i razne druge predmete, ali je Mišina bila najlepša. Dok je Mišina majka nije darovala Muzeju 1984. godine, stajala je u staklenoj vitrini, u dnevnoj sobi, zajedno sa još nekim njegovim stvarima. Poznato je, inače, da su zatvorenici u logorima tako pravili i šahovske figure – žvakali su hleb dok se ponovo ne pretvori u testo, a onda ga ručno oblikovali, i ostavljali da se osuši na suncu. Valjda su izradom tih predmeta želeli da ostave nešto svoje, lični pečat, čak i po cenu da se liše ionako mizernih sledovanja, jer većina njih nisu verovali da će iz logora izaći živi – kaže Pavle.

Knjiga, mač i violina

Mihailo Taboroši je rođen 12. januara 1920. godine u Semipalatinsku, u Sibiru, u mešovitom braku Mađara i Ruskinje, oca Andraša i majke Anastasije. Otac mu je tamo, kao ratni zarobljenik, proveo sedam godina u logoru, ali Miša nije upamtio zemlju u kojoj je rođen, pošto se porodica preselila u Jugoslaviju, u tadašnji Veliki Bečkerek, kada je imao dve godine. U ovom gradu je završio osnovnu školu i četiri razreda niže gimnazije, da bi zatim, pošto je bio veoma dobar đak, upisao elitnu srednju školu – Trgovačku akademiju.

TaborosiiiiTaborosiiv

 

 

 

 

 

 

 

 

Na mestu gde je danas kafić „OK“, u Gundulićevoj ulici broj 9, u Zrenjaninu, nekada se nalazio krojački atelje Andraša Taborošija, Mišinog oca (fotografija levo); Porodična kuća Miše Taborošija u Gundulićevoj ulici broj 13, gde je živeo do smrti (fotografija desno)

– Svo četvoro dece Andraša i Anastasije, među kojima je Miša bio najstariji, tečno su govorili mađarski, ruski i srpski jezik. Ipak, Miša se nekako isticao; šta god je uzeo da radi, bio je vrlo dobar u tome. Mnogo je čitao, lepo pisao, a mačevanje i violina su mu podjednako prirasli srcu. Tako je, recimo, dva puta osvajao omladinsko prvenstvo u floretu Dunavske banovine. Pričali su mi da je bio član Sokola i da je na njihovim okupljanjima često zabavljao društvo svirajući na violini, koju je obožavao. Još tokom školovanja na Trgovačkoj akademiji, prišao je naprednom omladinskom pokretu, prikupljao pomoć za republikansku Španiju, i postao dopisnik časopisa „Hid“ (Most), koji je bio pod uticajem sindikata. Taj list je, inače, izlazio u Subotici, na mađarskom jeziku. Trgovačku akademiju je završio 1940, i iste te godine primljen u SKOJ. Potom je upisao Višu ekonomsku komercijalnu školu u Beogradu, ali je prekinuo studije, jer se uključio u pripreme za ustanak – priča Pavle.

Mučen do iznemoglosti

Za vreme rata, Miša Taboroši zvani Gromov je dva puta hapšen i zatvaran u logor, zbog aktivnosti u narodnooslobodilačkom pokretu. Iako je svaki put bio podvrgnut strahovitom mučenju prilikom isleđivanja, od čijih će posledica kasnije i umreti, fašisti i saradnici okupatora, kojima je komandovao ozloglašeni Juraj Špiler, nisu uspeli da mu izvuku nikakvo priznanje niti slome duh.

Taborosiv

Prema rečima Vladislave Cvetić Ignjatov, kustosa u Zrenjaninskom muzeju, Taboroši je prvi put uhapšen u Subotici, avgusta 1941. godine. Tako je osujećen u nameri da preko Mađarske ode u Sovjetski savez i priključi se Crvenoj armiji. Pošto su ga mađarski žandari predali Gestapo – u, sproveden je u zatvor u Kikindi, gde je saslušavan i mučen, a onda vraćen u Bečkerek.

– Taboroši je najpre doteran u zatvor nemačke policije u današnjoj zgradi Skupštine opštine. Septembra te godine okupator je počeo da šalje prve zatvorenike u prvobitni takozvani Komunistički logor ili Komunistenlager, koji se nalazio u zatvoru predratnog, a i današnjeg Okružnog suda. Među njima je bio i Miša Taboroši. Ćeliju u koju je moglo da stane četvoro, petoro ljudi, delio je sa još devetoricom, desetoricom zatočenika. Toliko je tučen da mu je meso otpadalo sa kostiju, ali se dobro držao.

Kako policija nije mogla da dokaže Mišinu krivicu, u oktobru je, usled nedostatka dokaza, pušten na slobodu. Branio se tako što je izjavljivao da je u Suboticu išao da bi se kao polu – Mađar prijavio u Hortijevu vojsku i dospeo na Istočni front – kaže naša sagovornica.

U zatvor dignute glave

Većina ljudi bi se, verovatno, povukli posle takvih batina, ali Miša Taboroši je bio od druge fele. Nedugo pošto je izašao iz zatvora, on se zaposlio u „Silosu“, gde je sa školskim drugom Svetislavom Ješićem i nekoliko ljudi koji su bili u NOP – u, počeo da organizuje ilegalni rad i sabotaže u skladištu žitarica. Tu su, između ostalog, u grupama krišom kvasili uskladištenu pšenicu, kukuruz, suncokret i ječam, zbog čega je dolazilo do pojave buđi i kvarenja zaliha. Ovo je prilično štetilo ratnim potrebama Nemaca, koji su pokušavali da otkriju počinioce, ali im to nije pošlo za rukom.

Međutim, sreća je Miši okrenula leđa u januaru 1943, kada je u Petrovgradu uhapšena veća grupa pripadnika NOP – a. U njoj su, pored Taborošija, bili i njegovi drugovi: Milan Bratić Miša, Svetislav Ješić Bata, Nikola Velisavljev Brica, Živojin Petrovački Žika, Radojka i Dimitrije Dimović, Boško Mijatov Ludajin, Miroslav Stanković Didi i još neki skojevci.

Pavle Taboroši kaže da je Miša uhapšen u porodičnoj kući i u lancima sproveden u policijski zatvor. Anastasija, njegova majka, pratila ga je celim putem i govorila mu: Podigni glavu, ti nisi uradio ništa loše i nemaš čega da se stidiš. Njih treba da je sramota.

TaborosiiiTaborosixii

 

 

 

 

 

 

 

 

Oronula zgrada nekadašnjeg koncentracionog logora u Zrenjeninu, u Ulici cara Dušana, zaštićena je kao kulturno dobro i prepuštena zubu vremena (fotografija levo); Jedna od prostorija u zgradi bivšeg logora, koja je svojevremeno zamišljena kao spomen – soba (fotografija desno)

– Deda mi je retko i nerado pričao o mučenju kojem je Miša tada bio podvrgnut. Znam da je prebijan do besvesti, gažen čizmama i da su mu Špilerovi agenti kidali meso sa tabana. Ipak, nije odao imena svojih saradnika u „Silosu“. Posle mesec dana torture, gotovo nepokretnog, preneli su ga u ambulantu logora koji je otvoren u zgradi Starog mlina, u Ulici cara Dušana, jer je prvobitni, u Okružnom zatvoru, bio suviše mali za potrebe Gestapo – a. Kroz to mesto je prošlo više hiljada zatvorenika iz čitavog Banata, od kojih su mnogi streljani.

Iako je bio fizički slomljen, načetih pluća i bubrega, i obolelih zglobova, Miša nije klonuo duhom, pa je i u logoru, zajedno sa svojim drugovima, uglavnom skojevcima, nastavio sa „subverzivnim“ delovanjem – širili su komunističke ideje, suzbijali rad doušnika i dizali moral logorašima. Zato je bio poslan na prinudni rad u Čoku, odakle je posle nekog vremena vraćen zbog fizičke iscrpljenosti, i smešten u zatvorsko odeljenje bečkerečke bolnice, među umobolne – priča Pavle.

TaborosiixTaborosix

 

 

 

Pogled iz logora na groblje: Ćelija u kojoj je bio zatvoren Miša Taboroši gledala je na kapiju groblja prekoputa ulice (fotografija levo); Spomen ploča na zgradi nekadašnjeg koncentracionog logora u Zrenjaninu (fotografija desno)

 

 

 

On kaže da, na osnovu porodičnih priča, pretpostavlja da Miša nije streljan, jer je Špiler verovao da će mučenjem uspeti da ga natera na saradnju. A to ne bi bila tako mala stvar, kakvom se, možda, sada čini, s obzirom na to da je Pavlov deda – stric bio jedan od obrazovanijih ljudi u svojoj sredini, koga su mnogi poštovali.

Taborosii– Vredi pomenuti i da je porodica, posle više molbi komandi logora, izdejstvovala da Miši dostavi njegovu violinu. Tako je neko vreme svirao logorašima. Kada bi nekog od njegovih drugova vodili na streljanje, Miša bi ga ispratio sa omiljenom pesmom, da ga ohrabri.

 

Pavle sa violinom svog dede strica Mihaila Miše Taborošija

 

Čini mi se da on ne bi živ izašao iz logora, da nije bilo nekih lekara koji su se zauzeli da se pusti kući, pod izgovorom da su mu dani odbrojani. Nemci su uvažili njihovo mišljenje, i Miša je oslobođen iz logora u januaru 1944, ali je ostao pod prismotrom.

Sve to ga nije sprečilo da se ponovo uključi u oslobodilački pokret, pa je oslobođenje Zrenjanina dočekao na mestu sekretara Mesnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Zaboravljeni heroj

Iako je itekako krvario za slobodu, ne bi se moglo reći da je Miša Taboroši ostatak života proveo ležeći na lovorikama. Pošto je stupio u vojsku i dobio čin kapetana, prešao je u Novi Sad na rad u komandu OZN – e za Bačku i Baranju. Već početkom 1945. godine, zbog dobrog poznavanja mađarskog i ruskog jezika, postavljen je za komandanta grada Segedina. Tu se neumorno angažovao na organizovanju povratka mnogih Jugoslovena, koji su bili po logorima u Mađarskoj, no ubrzo je povučen sa te dužnosti, jer mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno, i demobilisan. Po povratku u zemlju, neko vreme je radio kao novinar „Slobodne Vojvodine”, a bio je i biran za zamenika poslanika Ustavotvorne skupštine za srez Vršac.

TaborosixiVeć veoma bolestan i oronuo, odbijao je da ode na lečenje u inostranstvo, govoreći da ima poverenja u domaće lekare. Preminuo je 28. juna 1946, na Vojno – medicinskoj akademiji u Beogradu, u 26. godini, i sahranjen na zrenjaninskom groblju prekoputa zgrade koncentracionog logora. Posmrtno je odlikovan Partizanskom spomenicom 1941.

Uz sve muke koje je podneo, Miši Taborošiju služi na čast i što je odbio ponudu posleratnih vlasti da se useli u kuću koju bi odabrao po svom nahođenju. Mada je nakon Mišine smrti bilo predloga da njegovo ime ponese jedna zrenjaninska ulica, mačevalački klub i muzička škola, porodica se sa tim nije saglasila.

Danas, u godini kada se navršio vek od rođenja ovog čoveka koji se beskompromisno borio za svoje ideale, prigodno je upitati se da li bi, osim retkih istoričara, za njega iko čuo, da nema male kutijice, koju je Muzeju darovala Mišina majka.

Petar Blečić

 

„… da budemo bar malo kao Miša”

Pavle Taboroši kaže da je sećanje na Mišu u njegovoj porodici, ponajviše sačuvano zahvaljujući njegovoj prabaki Anastasiji.

Taborosivii– Anastasija je živela 89 godina, beskrajno je volela svog najstarijeg sina i o njemu često govorila. Sudeći prema onome što su mi o njoj pričali, izgleda mi kao da je joj je to bila nekakva životna misija – da mi, njeni potomci, budemo bar malo kao Miša.

Postavite komentar