Prota Radoslav Marković, apostol zadrugarstva

RMarkovicfeati

Već ovlašni pogled na biografiju prote Radoslava Markovića ukazuje na fascinantnu ličnost – za skoro šezdeset godina službovanja u Inđiji, osnovao je Zemljoradničku zadrugu, i tako sprečio iseljavanje Srba iz tog kraja, Štedionicu i Sokolsko društvo. Bio je predavač na Bogosloviji, napisao 12 knjiga, a za svoj rad, odlikovan je sa dva ordena Svetog Save, zatim Belog Orla i Jugoslovenske krune, kao i Naprsnim krstom.

 

Međutim, čak i u Inđiji ima mnogo onih koji za njega nikada nisu čuli.

Radoslav Marković je rođen 14. januara 1865. godine u Mošorinu od oca Ilije, učitelja u tom mestu, i majke Milice. Prva slova je naučio od oca, kod koga je završio i osnovnu školu. Niže razrede gimnazije pohađao je u Sremskim Karlovcima, a više u Novom Sadu.

Već u gimnazijskim danima Radoslav aktivno učestuje u političkim i kulturnim dešavanjima među Srbima, pa tako postaje član đačke organizacije Sloga, na čije je čelo uskoro došao. Po završetku gimnazije, 1884. godine upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, koju završava 1888. i odlučuje da postane sveštenik. Ta odluka je izmenila život i Radoslavu i inđijskim Srbima.

RMarkoviciSrbi su Inđiju ponovo naselili 1746. godine. Sve do 1825. niko im se nije mešao u život. Obrađivali su svoje njive i čuvali stoku onako kako su ih učili dedovi. A onda je vlast odlučila da u Inđiju naseli Nemce. Ovi su sa sobom doneli i novu tehnologiju obrade polja i uzgoja životinja. Mala nemačka zajednica se svake godine širila i već sredinom veka sustigla po brojnosti srpsko stanovništvo. Srbi u ekonomskom pogledu nisu mogli da pariraju Nemcima. Počeli su da prodaju svoja imanja i sele se iz Inđije, pa je 1888. godine tu ostalo svega 630 Srba, dok je Nemaca bilo 5000 – 6000. Tada je tamo došao mladi bogoslov Radoslav i isprosio od inđijskog paroha Jovana Pavlovića ćerku jedinicu Darinku. Venčali su se 30. januara 1889. godine, a Radoslav je postao pomoćnik svom tastu odmah po rukopoloženju, u martu 1889. godine. Radoslav i Darinka su imali četvoro dece: Teodora (1889 – 1891), Dušana (1892 – 1965), Milicu (1894 – 1979) i Vladimira (1906 – 1921). Teodor je umro još kao dete, a Vladimir sa petnaest godina, i njegovu smrt otac Radoslav nikad nije prežalio. Tako je mladi sveštenik započeo svoj rad u stadu od Hrista mu poverenom.

Ali, tek što je venčao ćerku, Jovan Pavlović se razboli i umre u aprilu iste godine. Radoslav je po uputstvu Prečasne Konzistorije u Sremskim Karlovcima preuzeo inđijsku parohiju kao administrator, i odmah se suočio sa velikim problemom – siromašenjem Srba i njihovim odlaskom iz Inđije. Kako bi to sprečio, mladi sveštenik osnovao je neki vid poljoprivredne zadruge; cilj mu je bio da zadrži Srbe i njihov mali kapital ujedini, da mogu bar crkvenu zemlju da uzmu pod arendu umesto Nemaca. Time je zaustavljeno iseljavanje Srba.

Zbog svog zanimanja za zadrugarstvo Radoslav je proučio knjigu Jaše Tomića „Pametno nazarenstvo“ (štampana 1895. godine) i već 1897. godine Inđija je dobila prvu poljoprivrednu zadrugu (Rajfajzenovog tipa) u Austro Ugarskoj monarhiji. Ta zadruga je označila novi polet inđijskih Srba i trajno zaustavila iseljavanje. Srbi su počeli ekonomski da jačaju, a postajali su i vredniji, mada i dalje mnogi nisu mogli da promene svoje navike, pa je Radoslav Marković svako jutro išao od kuće do kuće i budio svoje parohijane kako bi što ranije ustali, da u radu ne zaostaju za Nemcima. Stupio je u prepisku sa Jašom Tomićem i 1898. godine u Zagrebu učestvovao u osnivanju Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga.

RMarkoviciiPored staranja o materijalnim prilikama Srba u Inđiji otac Radoslav vodio je brigu i o njihovom duhovnom i telesnom uzdizanju, te je 1905. godine osnovan Srpski soko. Pošto nisu imali prostorija članovi Sokola su vežbali u porti inđijske crkve, a Marković je postao prvi starešina Sokola. Zbog svojih zasluga 1906. godine izabran je za poslanika na crkveno – narodnom saboru.

Njegov rad prepoznao je i Sinod Karlovačke mitropolije te je od 1907 – 1911. godine držao kurs o zadrugarstvu kako bi budući sveštenici pomogli napredak i razvoj mesta u kojima će službovati. Otac Radoslav je praktične vežbe izvodio u inđijskoj zadruzi, koju je predstavio studentima kao idealan model.

U Prvom svetskom ratu, kao i mnoge druge srpske prvake, ni oca Radoslava Markovića nije mimiošao život u logoru i zarobljeništvu. Istog dana kada je rat počeo, 28. jula 1914. godine, bio je uhapšen sa još četrdeset Srba meštana i zatvoren u ulanskoj kasarni. Uskoro mu se tu pridružio i Jaša Tomić. Prota je potom prebačen u Rumu, a odatle pušten kući. Nije smeo ni na ulicu da izađe bez odobrenja. A kada je srpska vojska ušla u Srem, Radoslav Marković je ponovo zatvoren, zajedno sa još nekim meštanima, i tek su 1916. godine vraćeni kućama. U zatvoru je bio šikaniran i mučen, ali je sve stoički izdržao.

Po slomu Austro – Ugarske monarhije, Marković u Inđiji uspostavlja Narodno veće koje je upravljalo gradom do ujedinjenja sa Srbijom. Prota je sam uložio svoj ugled kako bi spasio nemačke kuće, tako da u Inđiji nijedna nije oštećena, pa su ih Nemci, kada su se vratili, zatekli kako su ih i ostavili. Oni mu ovu dobrotu nikad nisu zaboravili. Marković je, inače, bio učesnik i zbora u Rumi, kada je srpski živalj iz Srema jasno rekao da želi da se ujedini sa Kraljevinom Srbijom.

Posle rata, za protu su nastupili novi dani, ali ne i lakši. Nova država, Kraljevina SHS, počela je da sprovodi agrarnu reformu. Prota, koji je i dalje bio član Saveza zemljoradničkih zadruga, pisao je o toj temi i zalagao se da agrarnu reformu izvedu zadruge. Bojao se da bi političari to mogli da zloupotrebe i da seljak opet ostane bez ičega. Godine 1928. Radoslav Marković je izabran za doživotnog predsednika Saveza. Iste godine, jedan nezadovoljni zadrugar pokušao je da ga ubije, ali je Marković, na sreću, preživeo napad, iako je posledice nosio do kraja života. Za svoj trud i zalaganje dobio je dva ordena Svetog Save, orden Belog orla i Jugoslovenske krune, a u crkvi pravo nošenja naprsnog krsta.

RMarkoviciii

Bio je i saradnik Matice Srpske koja je objavila njegove broje članke i rasprave, kao i njegovo veoma značajno delo „Inđija 1923. godine“ koja predstavlja dopunjeno izdanje iz 1901. godine. Biran je za člana Književnog saveta Matice srpske, a tridesetih godina i za člana Istorijskog društva u Novom Sadu. Od 1922. godine izdavao je u Sremskim Karlovicima list „Život“ koji se bavio i crkvenom politikom i crkvenim pitanjima, ali i pitanjima od opšteg značaja za socijalni položaj stanovništva. Takođe se bavio i književnim radom i iza sebe ostavio i nekoliko pripovedaka koje govore o mentalitetu stanovništva koje je živelo na ovim prostorima na prelasku XIX u XX vek.

 

Protina velika prijateljica bila je i Isidora Sekulić, koja ga je često posećivala. Družio se i sa inđijskom inteligencijom, pre svih, sa veleposednikom Đorđem Vojnovićem. Njih dvojica su zajedničkim snagama podigli Sokolski dom u Inđiji, na čijem se mestu danas nalazi Kulturni centar

Radoslav Marković je predano obavljao svoje dužnosti sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Da ne bi prošao kao u Prvom svetskom ratu, prota odlazi u Beograd. Inđijski Nemci su dolazili da ga mole da se vrati, ali on je to odbio jer nije smeo da krene na put, bojeći se ustaša. Čak su i ustaše htele da ga pridobiju za sebe, da se priključi Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi, ali prota je i to odbio i sačekao kraj rata u Beogradu.

Po oslobođenju, vraća se u svoju Inđiju, ali to više nije bilo isto mesto. Inđijski Nemci su otišli, a stigli su kolonisti. Stari prota više nije imao snage da se uklopi u novu sredinu. Živeo je tiho i povučeno, umeren u jelu i piću, skromnih prohteva. U poslednjim danima se zanimao za matematiku. Ali, 14. decembra 1948. godine nije se probudio. Predao je dušu Gospodu tiho, kao što je i živeo. Sahranjen je iza oltara inđijske crkve, a opelo mu je služio episkop Vikentije, budući patrijarh srpski, sa brojim sveštenstvom.

Nažalost, danas je potpuno izbledelo sećanje na oca Radoslava Markovića u Inđiji, iako je svojim meštanima posvetio maltene čitav život. Ovaj apostol zadrugarstva zaslužio je da se uspomena na njega obnovi i da neke institucije ponesu njegovo ime, ne samo u Inđiji, već i u Sremu, čak i Vojvodini.

Autor: Vukašin Vukmirović, ritamindjije.rs

 

Kapitalno delo

Pored svog zanimanja za zadrugarstvo, otac Radoslav bavio se i istorijom, demografijom i statistikom, te je 1901. godine napisao delo „Pravoslavna srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine“. U njoj je izneo kratku istoriju Inđije, dragocene opise zanata i zanimanja kojim su se Inđinčani bavili, popis srpskih porodica, kao i podatke o njihovom bogatstvu i imanju. Dao je opise običaja i navika tadašnjih stanovika Inđije, ali i ukazao njihove mane i u čemu sve zaostaju za svojim nemačkim komšijama. Ovo delo je pozitivno odjeknulo u naučnoj javnosti i pohvale su stizale sa svih strana, čak i od slavnog Jovana Cvijića.

Postavite komentar