Nema loše dece! Ja poštujem đake, oni poštuju mene

Verafeat

Deca vole nastavnika koji je dosledan, pravedan, strog, ali sa pravilima igre, kome su sva deca jednaka, bez favorizovanja, koji puno zna i kome mogu da se dive.

Meni deca nikad nisu kriva. Nije mi problem da se izvinim detetu, i to često činim, ali se zato i oni meni izvine, ako treba. U životu nisam udarila đaka, ni onda kada se to moglo, a ni sada, jer smatram da je to ponižavajuće. Ja poštujem decu, i ona poštuju mene.

Tako govori Vera Obrenović, nastavnica geografije u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Crvenki, a od onoga što nam je ispričala tokom dvosatnog razgovora, mogao bi da se napravi svojevrsni priručnik za mlade prosvetare. Vera je, inače, postala popularna zahvaljujući dirljivom snimku koji su nedavno preneli domaći i regionalni portali, na kojem se vidi kako su je đaci, okupljeni duž hodnika škole, aplauzom ispratili u penziju. Kažu da je to najveća pohvala za nastavnika, ali, moramo dodati, i slika, kakva se, u poslednje vreme, retko viđa.

Nagrade i zahvalnice

Za četiri decenije rada, kroz Verinu učionicu prošlo je oko sedam, osam hiljada đaka. Praktično, mali grad veličine Crvenke. Pa, ipak, Vera za svakog učenika zna gde je sedeo i kakav je bio.

Verai

Veraii

 

Vera Obrenović sa prvom i poslednjom generacijom učenika (slika desno)

 

– Prvih 20 godina, predavala sam u srednjoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“, u Odžacima, a drugih 20 u osnovnoj školi, u Crvenki. Mislim da dobar prosvetar mora proći i jedno i drugo. Tokom rada sa osnovcima, vodila sam 30 učenika na republička takmičenja, gde smo osvojili sedam nagrada, pre tri godine i prvo mesto, dok su ostale bile za drugo i treće. Uz to, imam još oko 70 regionalnih, i oko 110 opštinskih nagrada. Tu, dakle, ne računam nagrade iz vremena dok sam predavala u srednjoj školi. Dešavalo se da na okružno takmičenje odvedem 11 đaka, i da svi osvoje neku medalju. Bilo je među njima i dece koja su imala četvorke ili trojke, jer su za toliko naučili, ali sam znala da logički razmišljaju, i da će se bolje pokazati, nego neko ko je bubao – objašnjava Vera, koju smo posetili u rodnoj Crvenki.

Dok prelistava obimni, uredno složeni portfolio, ukazuju nam se obrisi poštovanja vredne karijere –stipendirani student, planinarenje i speleologija su joj ljubav od studentskih dana; sa još 17 kolega iz cele Srbije, učestvovala je u izradi statuta Srpskog geografskog društva; godinama je sarađivala sa izdavačkom kućom „Klet“, između ostalog, i u pisanju Radne sveske iz geografije za 5. razred; dodajte tome još preko 400 sati raznih seminara, desetine nagrada, zahvalnica…

Čas ne sme biti dosadan

Kod Vere se, kažu njeni đaci, ocena zasluživala. Od učenika je tražila znanje kroz logičko povezivanje, primenu u svakodnevnom životu i budućim profesijama.

Veravi

– Uvek sam se trudila da učim, pročitam, vidim, primenim. Mora se znati i psihologija dece – proceniti dete, dokle i šta može… Ali, nije tačno da su deca nezainteresovana, kao što ni računar nije jedino nastavno sredstvo. Ako dobro znate i volite svoj predmet, i lepo se pripremite za čas, možete im držati pažnju. Recimo, nosila sam fen i pesak od kuće, da im pokažem kako nastaju dine. Ili, na geografskoj sekciji, izvajam vulkan, stavim unutra čep, pa malo paprike, sode bikarbone, dodam sirće i napravimo erupciju. Deca se oduševe! Jer, drugačije je kada dete nešto vidi. Mogu, doduše, sve da vide i na računaru, ali se brže zamore.

Takođe, deca vole da slušaju o primenjivosti. Ne možete, kažem, biti uspešni poljoprivrednici ako ne znate sastav i vrste zemljišta, gde se šta sadi. Isto tako, dobar građevinski inženjer ili arhitekta, mora poznavati stene, jer ne možeš svaku vrstu zgrade graditi na svakoj vrsti tla. I sve to im obogatim primerima, pošto deca uvek shvataju stvari iz primera – priča Vera i dodaje:

 

– Ima kolega kojima se đaci na času penju na glavu, prave gluposti… Kod mene nisu nikada, već zato što nisu imali vremena. Ja im ili nešto ispričam, ili nešto pogledamo, ili pravimo, pa su sa časa izlazili razočarani što ne traje duže. Ako je detetu dosadno, onda pravi gluposti.

Učila od najboljih

Za Verin izbor poziva, najveću „krivicu“ snosi njena nastavnica geografije, Ana Crnković, koju je obožavala, i koja je, kaže, bila pametna kao pčelica.

Veravii– Kad neko nešto nije znao, u bilo čemu, išao bi da pita Anu. Takvi su nekada bili nastavnici. Još uvek možete čuti od male dece da će biti učiteljice, kad porastu. Sad, međutim, 90 odsto dečaka u petom razredu žele da budu fudbaleri.

 

Fotografija sa časa geografske sekcije na kome su Verini đaci učili o Sunčevom sistemu

 

Naše generacije su bile drugačije. Imala sam sreću da me u gimnaziji i na fakultetu uče vrsni predavači, poput profesora Jovana Petrovića, koji je bio najbolji geolog, hidrolog i geomorfolog u tadašnjoj Jugoslaviji. Pošto je bio i speleolog, uslov da sa njim idete u istraživanje bio je da imate desetke iz prirodnih predmeta. Sa njim smo istraživali Cetinjsku pećinu, završili ispitivanje Resavske i Mermerne pećine, kod sela Gadimlje, blizu Prištine. Ti ljudi su mi, po znanju i manirima, izgledali nedostižni – napominje Vera.

Kruška u maramici

Prema njenim rečima, prosvetari su ranije uživali mnogo veće poštovanje, nego danas. S tim u vezi, još uvek pamti jedan roditeljski sastanak, s početka karijere, u Odžacima.

VeraiiiVerax

 

 

 

Tokom studija, Vera je sa kolegama sa fakulteta, sve odličnim studentima, učestvovala u speleološkim istraživanjima, a o njihovim poduhvatima izveštavala je i tadašnja štampa (slika levo); Penjanje na Pančićev vrh (slika desno)

 

 

– Među roditeljima je bio i jedan čovek iz mesta Deronje, gde je sniman film „Skupljači perja“. U tim ritovima, uglavnom su živeli ljudi slabijeg imovnog stanja, Romi, doseljenici iz Bosne… Taj čovek, mogao je imati četrdesetak godina, ali je izgledao starije, jer je bio izrađen, sa bradom, u jednoj od onih šoferskih bundi, ostao je na kraju roditeljskog i kaže mi: Ja sam vama doneo milošte. I iz džepa bunde, onim kvrgavim prstima, vadi izgužvanu maramicu, njegovu maramicu, tada nisu bile ove papirne, i u njoj zamotanu – krušku. Evo, kaže, ovo sam ubrao ispred svojih vrata. Znači, on je doneo tu krušku kao znak pažnje, nije imao ništa drugo, ali ipak… I dan danas, od onda, vidim te njegove ruke i tu krušku u toj maramici – kaže Vera.

Mora se znati red

Znala je Vera sve, pričaju njeni učenici, i da se našali, da se nasmeje, i da zaplače, vikne, toliko da shvatiš da kod nje nema glupiranja. Međutim, utisak koji deli i ističe većina Verinih bivših đaka je da je svu decu gledala ravnopravno. Ona kaže da ih je učila da je svako od njih u nečemu dobar, pa i bolji od drugih, i da se trudila da to dobro iz njih izvuče.

Verav– Imala sam u razredu malog Roma, koji trenira karate. Pošto je pobedio na nekom takmičenju, dogovorila sam se sa njim da za razredni čas donese kimono, kako bi razredu pokazao neke kate. Pristao je, i deca su ga pažljivo slušala i gledala šta im je pokazivao. I on je bio srećan, jer je bio u prvom planu. I rekla sam mu: Vidiš kako si ti u nečemu bolji od njih… Ali, to ne znači da ne možeš učiti druge stvari.

Jedno od iznenađenja koje su Veri pre odlaska u penziju priredili đaci kojima je bila razredni starešina

I uvek sam govorila – osetite meru, do ovde možete, odavde ne. Da li postoje pravila igre u fudbalu? Postoje. E, tako je i ovde. Mora se znati neki red. Đak je mogao da priđe mom stolu samo kada ga pozovem. Ako smo se dogovorili da kad izlazite iz učionice stolicu namestite kao što je namestite kući, to se poštuje. Čistačice su se borile koja će da čisti moju učionicu, jer je tu sve na svom mestu – priča naša sagovornica.

 

Ministri i reforme

Za Verinog radnog veka, izračunala je, smenilo se osam ministara prosvete. Kada je počela da radi, najavljivala se reforma i uvođenje platnih razreda. Četrdeset godina kasnije, niti je sprovedena prava reforma, niti je rešeno pitanje platnih razreda. Čini joj se da se obrazovanju pristupa prilično površno, i da je situacija kudikamo lošija nego ranije.

Veraviii

 

– Kada sam prešla da predajem iz srednje u osnovnu školu, pitali su me kako mi je na novom poslu, pa sam odgovarala da su mi se u ondašnjoj školi đaci sklanjali da prođem, dok se sada, slikovito rečeno, provlačim hodnikom, kao kroz lavirint. Sada se mi sklanjamo njima. Kako je bilo nekada odgovaranje? Tražio si, i mogao da vidiš đaku u očima šta neće znati. A sada gledam u očima šta će znati.

Današnja deca nemaju snage da sede i uče, jer je ni roditelj nema, svako uzme svoj mobilni, i zavuče se u sobu. Međutim, deca nisu kriva. Ona su proizvod društva, roditelja i nas, prosvetara. Niko tu nije pošteđen, ali ja nikada ne bih stavila prosvetu na prvo mesto. Jer, kakva su sada ovlašćenja prosvetara? Skoro nikakva. Društvo stvara klimu. Nije krivica ni samo na roditeljima. Ali, tek sad, sa elektronskim dnevnicima, roditelji neće dolaziti u školu da se interesuju za dete, jer će od kuće moći da vide ocene – smatra Vera.

Poslednji čas kao prvi

Nikada, za 40 godina rada, Vera nije otišla u školu a da nije bila pripremljena za čas i doterana. U učionicu, kako kaže, nikada nije ušla u pantalonama, jer je tako učena, već uvek u kostimu. I na poslednji čas, otišla je kao kada je počela da radi.

O iznenađenju koje su joj pripremili đaci i kolege, nije imala pojma. Kada je zazvonilo za kraj časa, odložila je atlas u ormar, zaključala ga, ostavila ključ koleginici koja će je naslediti, i prešla pogledom po kabinetu, zbirci stena koju je popunjavala još od studentskih dana…

– Za to vreme, može se videti na snimku, oni su me ispred čekali. A kada sam izašla, zaista sam se iznenadila… Ja, inače, po prirodi, sebe kontrolišem, pa sam se trudila da ne zaplačem, ali bila sam zaista ganuta.. I, jesu, krenule su mi suze, ali sam se držala, jer da sam počela jako plakati, onda bi to već bilo… znate kako, to bi prešlo u nešto drugo.

Petar Blečić za Karakter

 

Prosvetarska porodica

Za Verinu porodicu moglo bi se reći da je „većinski“ prosvetarska. Suprug Darko, sa kojim je u braku 38 godina, takođe je prosvetni radnik. Upoznali su se na autobuskoj stanici u Kuli, na putu za školu, a upoznala ih je jedna Verina učenica. Vera i Darko imaju sina Ognjena (36) koji je završio mašinstvo, i ćerku Dunju (26), kojoj je ostalo da odbrani master rad na Istoriji.

Postavite komentar