Kad sudbina istera inat

Sofijafea

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta

Pogurena figura, iscrpljena, u krpama koje vise na toj motki od tela, spušta se u hladan, prazan krevet, sklupča se i pruži ruke kao da uzima dete u zagrljaj. Tako joj nedostaje to malo klupče, nejako, nezaštićeno! Tako joj nedostaje, a opet srećna je što nije tu. Prijanja svoju dvogodišnju ćerku još više uz sebe, miriše joj kosu i tiho, više u sebi, izgovara molitve…

“Živećeš ti, preživećeš sve, znam da ćeš živeti…“

Lenka Lunginović, rođena Demajo, Srpkinja Mojsijeve vere, odvedena je u logor Beogradsko sajmište januara 1942. godine. Muža Bogoljuba obesili su nekoliko meseci pre toga, braću i njihove porodice ubili, majku odveli… Lenka odlazi poslednja. Bez deteta. Ubrzo je završila u gasnom kamionu.

Dete, majušna, rahitična Sofija, ostavljena samo zato što je bila polumrtva – jeste preživela. Kako je majka poželela – preživela je sve! Tako sudbina nekad istera inat!

KO VERUJE, ČUDA STVARA

Danas Sofija Demajo Lunginović ima 76 godina, živi u Beogradu, u naselju Medaković, na osmom spratu jedne obične zgrade, u stanu iz koga se pruža divan pogled na krovove, čisto nebo i brda u daljini. Bez zavesa! Upravo tako priča i o svom životu, kao da je iznad svega što se dešavalo i što se dešava; razložno, otvoreno, s neverovatnom vedrinom i živošću, kakvu je teško sresti i kod tridesetogodišnjaka.

„Vidite ove kutije na terasi, još se nisam sasvim raspakovala, sedamnaest puta sam se selila, ovde sam tek nešto više od godinu i po…“

SofijaDočekuje nas nasmejana, pripremila nam je voćnu salatu, kaže „zdravija je nego neki kolači“, na stolu su knjige o stradanju Jevreja, u kojima se i ona pominje i slike – njen život u nekoliko albuma.

A njen život – čudo!

Jevrejsko dete u okupiranom Beogradu, završila škole, učiteljica po srpskim selima i varošicama, sama odgajala sina, danas uglednog lekara, u pedesetdevetoj napušta zemlju, kreće od nule, godinama radi po tuđim kućama, u šezdeset devetoj se ponovo udaje, u sedamdeset i nekoj nije više podstanar…

Fotografije i dokumenta iz privatne arhive Sofije Demajo Lunginović

„Držim se one Njegoševe, ko veruje, čuda stvara. Realista sam i optimista – nema šta je bilo, šta će biti, život je danas, sada… Preživela sam zahvaljujući veri, hrabrosti i ljubavi moje dve majke i tako i ja živim. Nema toga što čovek ne može da ostvari ako ima cilj, veruje i bori se; to niko ne može da vam oduzme, samo časno, s puno ljubavi i optimizma.“

OSTAVLJENA „DA CRKNE“

„Po mamu su došli Kosmajac i Banjac, dva najgora zlikovca. Ona je sve već spremila, zapakovala, znala je šta je čeka. Bila je pozadinski radnik, dobro obaveštena, znala je gde ide i da odatle povratka nema. Ja sam imala dve godine, nisam hodala, rahitična i izgladnela, imala sam koprivnjače, rane po telu, bila sam u dečjim kolicima sa jastučićima oko sebe da mogu da sedim. S nama su u toj sobi i kuhinji, u Ulici knjeginje Olge 34, sad Venizelisove, na Dorćolu, živele i mamina prijateljica Mara Andeselić i njene dve ćerke, Vera i Natalija. One su mi kasnije sve ovo i prepričale, ja se ničega ne sećam. Ova dvojica upala su u kuću i kako su moji roditelji imali mnogo knjiga, prvo su krenuli to da tovare na sanke, bacaju, odnose sve i svašta, a mama je stajala ukočeno. Mara iskoristi priliku, pita: „Da zadržim dete?“, a oni iznenađeni odgovore: „Koje dete? To? Dete? Pa, to će da crkne kod nas do večeras, neka vam ga, kod vas će za nedelju dana.“ Majka se nije ni okrenula. Izašla je mirno, nije me ni pogledala, ni poljubila, da ne pokaže s kakvim se bolom rastaje od mene. Ne mogu ni da zamislim koliko joj je trebalo hrabrosti, koliko je snage imala u tom momentu. A sve je znala. Slikala me mesec dana pre toga, doterala i odvela kod fotografa, spremila svoju i očevu fotografiju, babe, dede, poubijane braće… i sve sakrila, da imam kad porastem, da znam ko sam. Možete da zamislite, čak mi je i uloške sašila, da imam kad budem devojka, širinu struka mi je potrefila… Spremala se za smrt i moj život posle toga.“

MOJA MAJKA MARIJA

Sve su odneli, ostali su go nameštaj, šivaća mašina i Sofija.

SofijaiiPokazuje nam fotografije koje je majka uspela da sakrije – otac Bogoljub, Srbin iz dobrostojeće familije, ali komunista, obešen, majka, Jevrejka, siroče, bilo ih je petoro dece, bez oca, poginuo u Prvom svetskom ratu, ujaci, njihova deca, svi poubijani, tetka Stela…

„Vidite kako ličim na mamu, pogledajte! Ali, vidite ovde mamin izraz lica, to je kad su tatu ubili, u crnini… Zato ja nikad ne nosim crninu. Zbog te patnje na licu moje mame. Nikad nisam obukla ništa crno!“

Vadi slike iz albuma, „ja s kokoškom, kućnim ljubimcem, u parkiću u heklanim nazuvcima – ratna moda“, smeje se, ne zna šta pre da nam pokaže.

Na slici lepa, mlada, ali seda žena, u crnini, drži devojčicu za ruku. „To je moja majka. Druga majka!“ Osedela odjednom kad joj je muž umro. Rat dočekala kao udovica, sama sa dve ćerke.

„Kad su mamu odveli, o meni je brinula tetka Mara. Tako ju je mama zvala. Ja je zovem majka. Zamislite koliko je i njoj trebalo hrabrosti da pita da me zadrži. U to vreme zadržati jevrejsko dete?! Pa, to je više ludost nego hrabrost. A kod nje, to je bila ljubav. Ljubav prema meni i mami koja me rodila i ostavila da živim. Negovala me je kao najnežnija majka. I ona i njene ćerke, moje sestre Vera i Nale, pružili su mi neverovatno mnogo ljubavi. Prohodala sam zahvaljujući tome što je ta moja majka, kad god se vraćala s groblja, brala lišće orahovo i kuvala ga u vodi i mene parila u tome. Ujesen je skupljala to lišće u vrećice da me zimi pari. Ja sam negde u trećoj godini ponovo prohodala. Rat, ničega nema, svi gladuju, za mene je moralo da se nađe. Mazile su me i obožavale, šile mi stvari, doterivale me, plele kike… Majka je i kasnije milion puta ponavljala da sam ja drugačija od sve dece, milija od sve dece.“

STREPNJA I ODLIKOVANJE

Sofija, tada prozvana Sonja, bezbrižno je rasla na Dorćolu.

„Dolazi jednom prilikom gazda kuće u kojoj smo stanovali, neki Arsović, Zlatiborac, i kaže majci: „Ti gajiš jevrejsko dete.“ To je bilo maja 1942. godine. A moja majka otresito tvrdi da to nije tačno, ide kod sveštenika Crkve Aleksandra Nevskog i donosi gazdi na uvid moju krštenicu: „Vidite, dete srpsko, kršteno!“ Bilo je tad vrlo opasno kriti Jevreje, letele su glave zbog toga, ali majka nikad nije poklekla. Ja nisam znala ništa o tome, čak ni da mi to nije prava majka. Bila sam veselo, bezbrižno dete, voljeno i paženo; nikad me niko nije udario čak i kad sam, kao svako dete, pravila nestašluke. Kasnije su mi ispričali da je to bila jedna od molbi moje rođene mame – da mi ne daju iglu, jer je šivenje naporan posao i od toga neću dobro živeti, da me ne uče da se molim jer nema Boga kad je na Bogojavljenje odvajaju od mene, da mi pletu kike i da me ne tuku ako sam nestašna.“

SofijaiiiKratka pauza, jedemo voćnu salatu, pričamo o sadašnjim migrantima i strahotama kroz koje prolaze, Sonja vadi sliku koju, kako kaže, od sebe same skriva, zavučena je ispod ostalih u albumu. Sahrana majke Marije. Sonjin sin Dejan nosi krst.

„To mi je i danas bolno da vidim. Moja majka bila je divna žena. Posthumno je odlikovana poveljom Pravednika među narodima od Izraela. Nažalost, nije mogla to da vidi, ali su moje sestre Natalija i Vera bile na svečanosti povodom proslave pedesetogodišnjice osnivanja Izraela i stajale su u prvom redu… Prvo pravednici, pa diplomatski kor, pa Kneset. Znate, ko spase jedan život, spasao je naciju.“

UČITELJICA – NAJLEPŠI POZIV

Prvi put je saznala da je usvojena kad je krenula u školu. Učiteljica joj je to saopštila jednom prilikom u želji da je uteši, videvši da je najmanja i nekako sama, odvojena od druge dece.

„Ti si najsrećnije dete! Znaš, druga deca imaju jednu mamu i jednu učiteljicu, mene da o njima brinem. A ti imaš dve mame i, naravno, mene“, rekla mi je zaštitnički. To me malo zbunilo. Inače, učiteljica je bila u pravu, imala sam i nju – Katarinu Štefkić. Mnogo sam je volela, zbog nje sam odlučila da i ja postanem učiteljica.

Sonja je bila dobar đak, išla je i u muzičku školu, završila učiteljsku, vrlo brzo se politički aktivirala, pa gotovo u isto vreme dobija prvu ličnu kartu i prvu partijsku knjižicu. Pokazuje nam razne diplome, slike s muzičkih takmičenja, violinu koju je od Tita dobila. Pokazuje priznanja i povelju koju je dobila od škole u Aleksandrovcu, gde je radila 20 godina i izvela pet generacija. Ponosno i s ljubavlju govori o svojim đacima, sad odraslim ljudima rasutim po svetu. Čuje se s nekima od njih, ponekog i slučajno sretne, kaže, ima ih svuda.

DOBROVOLJNO BEZ POSLA

Osamdesetih gase se neke seoske škole, malo učenika, višak nastavnog kadra. Jedna učiteljica mora da ostane bez radnog mesta. Sonja se prijavljuje dobrovoljno.

„Moja bivša učenica, u to vreme koleginica u jednoj od okolnih, seoskih škola, saznaje da joj dete ima tumor na mozgu. U Beogradu lekari kažu da mogu da probaju da ga operišu, to je eksperiment, mora majka da odobri. Ona mi to u suzama priča, ne zna šta da radi. Ja joj kažem: „Potpiši, budi čvrsta i veruj, moraš da veruješ, pogledaj mene, ni za logor nisam bila, a evo me, trajem. Moja majka je verovala…“ Ona me posluša, dete su operisali, bio je jedan od 10.000 koji ostanu bez posledica, danas odrastao čovek, završio fakultet, ima dvoje dece. Doktorski tim je za tu operaciju dobio međunarodnu nagradu, pisale su i novine. I baš u to vreme, dok se ta moja Jovančica borila za život deteta priča se o višku zaposlenih. Odem kod direktora škole i kažem: „Molim te, moje dete pušku nosi, u vojsci je, a njeno tek treba da živi, mene proglasite viškom.“

Tako sa sinom koji treba da krene na studije stiže u Beograd. Bez posla, bez stana, pod kiriju. Radno mesto u prosveti tad je bilo misaona imenica. Kako se to obično desi, nađu se u takvim situacijama neki dobri ljudi, preporuče je i Sonja u četrdeset i nekoj dobije posao u školi „Ivan Goran Kovačić“ – dva meseca na zameni. Pa opet, nova zamena, pa nova, pa u školi u Mirijevu i sve tako, malo pomalo, neizvesno…

– Stalno sam bila u nekim kreditima. Dvadeset godina nisam platu videla. Sin od prvog dana studija počeo da radi. Tako je završio medicinu. Da vam ne pričam, od njegove prve plate kupili smo WC šolju. Mene to nije sramota da kažem, od siromaštva čovek samo još više ojača. Moj sin je danas doktor, dobar čovek, poštovan, dobar otac. Imam tri unuka, ne zna se koji od koga bolji, stasitiji… Ma ja sam srećna žena.“

ŽIVOT U IZRAELU

Sonja je godinama bila aktivna u Jevrejskoj opštini. Devedesetih, kad su počele da dolaze izbeglice iz Sarajeva, zdušno se trudila da pomogne, da im nađe smeštaj, da spoji razdvojene porodice, da im omogući da odu iz zemlje. S mnogima se zbližila, sa većinom saživela. Bilo je tu raznih – Srba, muslimana, Jevreja, mešovitih brakova; bilo je bolesnih, starih, dece… Mnogima je pomogla da pobegnu u Izrael. I proradi nešto tada i u njoj. Strah, patnja, zov predaka, sve pomalo – ko zna? Proradi Sofija! I Sonja odluči da napusti Srbiju i preseli se u Izrael. Tada je imala 59 godina.

„Otišla sam bez ičega, u nepoznato. Znala sam, ovakva kakva sam, primiće me neko, radiću, snaći ću se. Sin je odrastao čovek, ima svoju porodicu, živeli su tada u Jagodini, tamo je dobio posao, bezbedni su. Ja sam se snalazila, prvo čuvala staru, dementnu osobu, pa radila u ambulanti i po kućama… Sedam kuća sam ja održavala. Moja diploma tamo ništa nije značila, nego, što kažu, kičma – trans, težak rad, merdevine i krpe. Živela sam u Bat Jamu, volela taj grad. Ništa mi nije bilo teško dok se nisam ponovo razbolela. Onda sam poželela da se vratim. Uhvatila me nostalgija.“

Vraća se u Beograd, prijatelji su joj ustupili jedan prazan, ali zapušten stan, sređuje ga, opet uz pomoć drugih prijatelja i opet – novi početak. Sad, sa skoro 69 godina.

Sreće neke stare poznanice, druže se, ispomažu, odlaze zajedno u Sinagogu. Sonja voli da izgovori puno ime, „Sukat Šalom“, zbog simbolike. „To znači koliba mira, zar nije lepo?“, kaže.

MOMA PROŠENA

U Sinagogi, inače, jedinoj aktivnoj jevrejskoj bogomolji u Srbiji, nalazi se i klub „Zlatno srce“, gde najstariji članovi koji su preživeli Holokaust provode vreme, gde se zabavljaju, leče, organizuju proslave. Tako Sonja „upoznaje“ inženjera Aleksandra Mošića, čoveka koji nju zna ceo život, sa kojim se ranije sretala i koga je poštovala jer je bio uvažen gospodin, aktivan član zajednice i mnogo stariji od nje. Sad je udovac, deca su mu odrasla, otišla svojim putem, on sam dolazi u Košer kuhinju na ručak.

Sofijaiv„Prišla sam mu tako detinjasto, smešno mi je kad se setim. Moja prijateljica Svetlana Ilić upravo je objavila knjigu i ja sam htela da joj pomognem, pa sam uzela nekoliko komada da prodam. I prvo na koga sam naišla, gospodin Mošić. Ponudim mu i on kupi. Tako smo se ponovo „upoznali“ preko knjige „Vidik“. Nekoliko puta smo otišli zajedno na koncert ili izložbu i onda iznenada, on me pita: „Gospođo Sonja, da li biste se vi udali za mene?“ Ja šokirana. Pa, zar pod stare dane moma prošena?

Sonja i Aleksandar su se ubrzo venčali. Mlada je imala 69, a mladoženja 89 godina. Jedno vreme su bili podstanari, a onda su se skućili. Dočekali svoje zlatno doba.

„Mnogo smo lepo živeli. Putovali, provodili se, poštovali se. Nažalost, nije dugo potrajalo. Nedavno sam ostala sama“, kaže tugaljivo i brzo prelazi na drugu temu.

„Vidite ove kutije na terasi, još se nisam raspakovala…“

 

Piše: Olivera Radaković, Foto: Stefan Jokić, Newsweek, januar 2016.

* Prva fotografija u tekstu je preuzeta sa jasenovac-donjagradina.org

Postavite komentar