Rusi marširaju uz srpske note

Srmarsfeat

Najpopularniji ruski marš i jedan od najizvođenijih na svetu, Opraštanje Slovenke, komponovao je početkom 20. veka vojni muzičar Vasilij Ivanovič Agapkin, a inspirisan je borbom srpskog naroda za slobodu i konačno oslobođenje od Turaka. Ta srpsko – ruska veza u ovom slučaju, mnogo je dublja, nego što se čini na prvi pogled, i, pored Agapkina, uključuje još dva poznata ruska kompozitora, kojima je Srbija prirasla srcu.

 

Agapkin je 1911. godine, kao trubač jedne konjičke jedinice, prispeo u Tambov, gde je, rešen da proširi svoje muzičko znanje, upisao muzičku školu, u kojoj ga je učio Fjodor Mijailovič Kadičev. Uskoro je počeo da stvara sopstvena muzička dela, prilagođena potrebama vojnih orkestara, odnosno marševe. Već sledeće godine, ponet patriotskim osećanjem i podstaknut ratom za oslobođenje koji su poveli balkanski Sloveni – Srbi, Crnogorci i Bugari, zajedno sa Grcima, Agapkin je napisao marš pod nazivom Opraštanje Slovenke (u maršu nije reč o pripadnici slovenačkog naroda, već o pripadnici roda Slovena, koja se oprašta od svog oca, brata, supruga ili milog dragog, koji polazi u rat).

VasilijAgapkinOmotprvogizdanja

 

 

 

Vasilij Ivanovič Agapkin, kompozitor najpoznatijeg ruskog marša Opraštanje Slovenke (foto: fishki.net); Omot prvog izdanja marša iz 1912. godine

 

 

 

 

– Iako su mu se reči vremenom menjale, ovaj marš, nastao u carskoj Rusiji, bio je prihvaćen od Sovjeta, da bi posle raspada SSSR ponovo postao simbol Rusije, duboko ukorenjen u ruskom narodu. Kada je nemačka vojska 1941. godine prišla na dvadesetak kilometara od Moskve, na Crvenom trgu je 7. novembra održana vojna parada, na kojoj je izvedena ova kompozicija, posle čega su vojnici odmarširali direktno na front. Bitka za Moskvu je bila svojevrsna prekretnica u ratu, pa je zato i parada u čast šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, održana na istom mestu, 9. maja 2005. godine, otpočela ovim maršom. U ruskoj prestonici, inače, postoji i istoimeni spomenik posvećen Opraštanju Slovenke.

OpraštanjeSpom

Spomenik posvećen Agapkinovom maršu nalazi se u Moskvi, na Trgu Tverske Zastave, kod Beloruske železničke stanice (foto:airbnb.com)

Da je borba Srba za oslobođenje od Turaka podstakla Agapkina za stvaranje ove kompozicije, poznato nam je već iz sećanja njegove kćeri Aze i supruge Olge, kojoj je marš bio i posvećen. On sam je, opet, pisao kako je, između ostalog, bio inspirisan Betovenovim Egmontom i Srpsko – ruskim maršom Čajkovskog – kaže Milorad Jovanović, kustos PTT muzeja u Beogradu.

Srpsko – ruski marš

Srpsko – ruski marš Petra Iljiča Čajkovskog, iz 1876, bio je svojevrsni odjek na Srpsko – turski rat koji je izbio iste godine, kada je Rusija podržala težnju Srba za slobodom, organizujući pomoć u dobrovoljcima, oružju, sanitetskom materijalu… Komponovan je povodom dobrotvornog koncerta koji je Rusko muzičko društvo održalo novembra 1876, u Moskvi, u korist Slovenskog dobrotvornog društva.

– Čajkovski se verovatno setio kompozicije Srpska fantazija, Nikolaja Rimskog – Korsakova, iz 1867. godine, koja je komponovana za koncert u organizaciji velikog Slovenskog sabora, u Sankt Petersburgu. Tim pre što je tada i sam u novinama pisao osvrt na kompoziciju mladog Korsakova. Zato se prihvata zbirke Kornelija Stankovića, Srpske narodne melodije, i bira teme: Sunce jarko, ne sijaš jednako, Prag je ovo milog Srba, i Jer puščani prah… (drugi deo pesme Rado ide Srbin u vojnike). Njima dodaje i rusku himnu Bože, čuvaj cara! (Bože, carя hrani!) i tako opravdava naziv marša – kaže Jovanović.

PICajkovski

Petar Iljič Čajkovski, portret Nikolaja Kuznjecova, 1893

O atmosferi sa premijere, kada je, posle ovacija publike, simfonijski orkestar pod upravom Nikolaja G. Rubinštajna, ponovio izvođenje kompozicije, Čajkovski piše u pismu svojoj sestri:

– Moj Srpsko – ruski marš… proizveo je buru patriotskog uzbuđenja!

Iste večeri, jedna od oduševljenih slušateljki piše Čajkovskom:

– Pismo okončavam po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš Srpski marš. Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala…

Marš je, kaže Jovanović, u publici prihvaćen kao Srpski marš, Čajkovski mu je dao naziv Srpsko – ruski marš, jer je sadržao motive tri srpske narodne pesme i ruske himne, ali je, na kraju, štampan pod nazivom Slovenski marš, jer je sledeće godine u rat protiv Turske ušla i Bugarska, pa je bilo probitačno dati kompoziciji univerzalni, slovenski naziv.

Srpska fantazija

Sam Nikolaj Rimski – Korsakov smatrao je Srpsku fantaziju za jedno od svojih boljih dela. Pošto je Rimski – Korsakov ovom kompozicijom uticao na Čajkovskog, koji je, opet, svojim Srpsko – turskim maršom inspirisao Agapkina, može se reći, da je ova druga, u najmanju ruku, posredna srpsko – ruska veza.

Korsakov– Za muzički program Sabora u Petersburgu bio je zadužen ruski kompozitor, pijanista i dirigent Milij Aleksejevič Balakirjev, koji je u to doba počeo da u svoje kompozicije unosi ruske folklorne motive. Balakirjev je samom sebi dao zadatak da napravi kompoziciju na osnovu češke narodne muzike, a u jesen 1866. godine, tada mladom pomorskom oficiru Nikolaju Rimskom – Korsakovu, dao je ideju da napiše muziku na srpske folklorne teme.

Nikolaj Rimski – Korsakov, portert Valentina Serova, 1898

Rimski – Korsakov je taj posao lepo obavio. Prema ruskim izvorima, slovenski koncert je izveden u sali ruske Dume, 5. maja 1867. godine, sa velikim uspehom. Na koncertu je kompozicija Rimskog – Korsakova Fantazija na srpske teme, ili Srpska fantazija (Nikolaй Rimskiй – Korsakov, Fantaziя na serbskie temы – Serbskaя fantaziя, or. 6, 1867) na zahtev publike izvedena ponovo. U moskovskoj koncertnoj sezoni 1867 – 1868, Srpska fantazija je izvedena još dva puta – napominje Jovanović.

Na kraju, da podsetimo da je, oko mesec dana pre slovenskog koncerta u Sankt Petersburgu, na Kalemegdanu pročitan ferman kojim je naloženo da se turska vojska povuče iz Kneževine Srbije.

Petar Blečić

 

Srpska Jovanka Orleanka

U knjizi Vladimira Sokolova „Opraštanje slovenske žene“ („Jasen“, Beograd 2012) piše da je veliki utisak na Agapkina ostavila novinska vest o mladoj devojci Sofiji Jovanović (1895 – 1979), iz Beograda, koja je kao vojnik otišla na front i vojevala u mnogim bitkama uz rame sa muškarcima.

SofijaJovanovicO njoj znamo da je rođena na Dorćolu, u porodici čuvenog mesara Jovanovića, koji je imao više ćerki, ali ne i sina, pa se i glasno žalio što nema „sina junaka“. Iako nije doživeo da to vidi, Sofija mu je osvetlala obraz – kao dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine, dobila je 13 odlikovanja. Francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“, njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici s natpisom “Žena – vojnik u ratu 1912. godine“, a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog „Malog žurnala“.

Postavite komentar