Dve reči

dverecifeature

Venac, Velimir R. Rajić, 1911

Bilo je to za vreme jedne ne baš toliko slobodoumne vladavine u Srbiji. Kao i obično u takvim prilikama, živelo se, ozgo do dna društva, u večitome strahu i u večitoj laži: strah je izazivao laž, a laž je podržavala strah. Ljudi sa malo razvijenijom maštom, bez razlike položaja – razume se, što je položaj niži, tim je mašta bujnija – videli su, tada, na javi ono, što drugi, oni sa običnom maštom, ni u snu nisu pomislili.

U to doba, jedan rođak čiča – Milovanov pođe, svojim poslom, iz Beograda u V(aljevo) Znajući da je i čiča – Milovan imao da mu se nešto svrši u istom gradu, on mu se, pred polazak, javi. Porazgovore se i dogovore se, da rođak po stvari čiča – Milovanovoj ne preduzima ništa, dok mu čiča – Milovan ne telegrafiše, šta da čini. I rođak otputuje.

Posle dva – tri dana, telegrafista u V(aljevu) primi iz Beograda jednu depešu „veoma sumnjive sadržine“, kako je on mislio. I on s tom depešom odjuri okružnom načelniku, pokazujući se time kao revnostan činovnik i, što je glavno, hoteći skinuti sa sebe svaku odgovornost, ako bi što u stvari bilo. Načelnik, jednom svojom naredbom, stavi u pokret svoj policijski aparat, a on sam, lično, potraži i nađe rođaka čika – Milovanova. Pozove ga, kao bajagi, u šetnju, pa udare pored načelstva i tu svrate na kafu. Pošto sedoše, načelnik se kao priseti i reče:

dverecisajt

Pošta Valjevo

– Zbilja, imate jednu depešu iz Beograda. Evo je kod mene na stolu.

– To je jamačno od Milovana? – reče rođak. – Dajte mi je.

I on ustade, pošavši stolu. Kroz glavu gospodina okružnog načelnika prođe strašan čopor misli. „A, dakle, on se nadao ovoj depeši?!… I tako se izdade, potrčavši, da je uzme?!… E, nećeš, sinko!… Znamo i mi ponešto!…“

I načelnik, jednim zvaničnim pokretom ruke, uze depešu. Rođak čiča – Milovanov zastade, zagledavši se u načelnika. Njemu sinu kroz glavu, da će u toj depeši biti nečega, što je vlast protumačila kao opasnost protivu „postojećega stanja“. „Biće tu neka šala Milovanaova“, pomisli on, znajući dobro čiča – Milovana i njegove šale.

– Koji vam je ovo Milovan? – upita načelnik ozbiljno, pokazujući mu izdaleka potpis na depeši.

– Milovan Glišić, književnik, moj rođak.

– Pa šta znači ova depeša?

– Dajte mi, da je pročitam.

– Ja ću vam pročitati.

I načelnik pročita depešu, udarivši glasno naročito na svršetak njen. Depeša je, zbilja, bila neobična, naročito za one, koji nisu poznavali čiča – Milovana. U njoj je bila adresa i dve rečenice. Adresa i prva rečenica bile su razumljive za svakog; druga rečenica bila je samo ovo: „dve reči“. A telegrafista je objasnio načelniku, da te „dve reči“ mogu biti neka lozinka, koja inače, za obične građane, ne znači ništa, no koja ima vrednosti, možda i vrlo velike vrednosti, za one, koji neprestano buškaraju po narodu i rade na promeni režima. Uz to, rođak čiča – Milovanov, iako je bio viši činovnik u penziji, nije bio vladinih načela.

– Šta znači ovo: „dve reči“? – upita načelnik.

– Dajte mi, molim vas, tu depešu, da vidim nešto, inače vam ne mogu ovako napamet ništa kazati.

Načelnik mu, najzad, pruži depešu.

Rođak čiča – Milovanov uze depešu, pročita je sam i zamisli se. On je bio uveren, da je čiča – Milovan u ovoj depeši načinio jednu šalu, koja je, eto, protumačena naopako, a i njemu načinila neprijatnosti. No on brzo pogleda u rubriku „broj reči“ i vide broj 10. Tad mu bi sve jasno. No da bi se opet uverio, on glasno poče brojati reči. Adresa i prva rečenica – koja je kazivala šta se ima činiti – iznosile su sedam reči. Dve reči, poslednje, i potpis – tri. Svega deset.

I rođak čiča – Milovanov ne mogade se više uzdržati i prsne u smeh.

– Što se smejete? – raskravljeno zvaničnim glasom upita načelnik. – Šta je to? Znate li vi…

– Ta ovo je šala Milovanova! Vi, jamačno ne znate Milovana? – upita on načelnika. – Otkud ovo da mu padne na pamet? – produži on za svoj račun.

– Pa šta je to?

– Evo šta je! Ovo je sve zbog zakona, no opet po zakonu, – reče rođak čiča – Milovanov, koji važi kao veoma šaljiv čovek.

Načelnik se namršti i opet zauze zvaničnu pozu.

– Vi znate – poče sad ozbiljio rođak čiča – Milovanov da se po Zakonu o telegrafu sve depeše, koje sadrže do deset reči, plaćaju, kao da sadrže svih deset.

— Kakve veze to ima sa Zakonom o telegrafu? – prekide ga nervozno načelnik.

– Čekajte malo, pa ćete se i sami uveriti i nasmejati. Ova depeša sadrži svega deset reči. Evo vidite.

I on pokaza depešu i glasno izbroja reči do deset.

– E, pročitajte dovde, gospodine načelniče, – reče rođak čiča – Milovanov i metnu prst do toga mesta, gde počinju „dve reči“. – Razumete li smisao?

– Razumem, – reče ljutito načelnik.

– Izbrojte, koliko tu ima reči.

Načelnik izbroja u sebi, pa reče:

– Sedam. Ali ja ne razumem, kakvo je ovo računsko ispitivanje.

– Razumećete sad. Ono, što je hteo, Milovan mi je napisao u sedam reči. Njegov potpis – to je osma reč. A treba platiti deset reči. Da ne bi državi poklonio taksu za dve reči, on je dodao one „dve reči“ i tako namirio deset. Razumete li sad?

I načelnik se morao nasmejati i, u sebi, naravno, zahvaliti Bogu, što se sve ovako lepo svršilo.

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

Postavite komentar