Risto Milić, gospodin poštar

CrkvaSvLukefeat

 

Poštar Risto Milić bio je pesnik, rodoljub koji se ni pod mukama nije odrekao svojih uverenja, poliglota i jedan od najistaknutijih društvenih radnika svog doba. Danas je skoro zaboravljen, pa se na internetu ne može naći ni njegova pristojna fotografija.

A o kakvom je čoveku reč, može se, uostalom, naslutiti iz pisma koje je dvadesettrogodišnji advokat i socijalista, inače garibaldinac, italijanski dobrovoljac u Srpsko – turskom ratu, Đuzepe Barbanti – Brodano, poslao 12. septembra 1876. godine, iz Beograda, svojima u Italiji. Risto je tada bio poštar II klase beogradske pošte.

„U koje bilo vreme da se ode na poštu“, piše mladi Italijan, „uvek se iza prozorčeta čuje jedan glas koji govori i odgovara na savršenom rumunskom, srpskom, francuskom, nemačkom, ruskom, mađarskom ili italijanskom, prema jeziku lica koje je došlo. Čovek bi rekao da je to više lica sa jednim jedinim glasom, dok je iza prozorčeta ustvari gospodin Risto Milić, koji potpuno mirno radi deset časova dnevno i ne primećuje da je živi fenomen.“

Osamnaestog septembra, Barbanti – Brodano ponovo piše:

„Prekjuče otidoh na poštu da vidim ima li šta za mene, a gospodin Milić, sa mirnoćom od koje se čoveku koža ježi, reče da najzad ima dva pisma i, umesto da mi ih odmah preda, stade mi govoriti o lepom vremenu u Beogradu. Možete misliti!…“

Po povratku u Italiju, Đuzepe Barbanti – Brodano je sakupio svoja pisma i objavio ih, 1877. godine, u Bolonji, kao knjigu pod naslovom Serbia (kod nas je objavljena pod imenom Garibaldinci na Drini 1876; SKZ, 1958). Iste godine, Barbanti – Brodano je po svom prijatelju poslao Risti Miliću u Beograd jedan primerak knjige sa posvetom. Pošto nigde nije pisalo da je to poklon, a uručilac nije hteo da primi nikakvu naknadu, Milić se pismom obratio Barbanti – Brodanu:

RistoM„Dakle, kako nisam znao iz kojih sam razloga mogao biti počastvovan Vašim plemenitim sećanjem, skromno molim kome treba tu sumu da predam… Najzahvalniji sam takođe za plemenite pohvale kojima ste me obasuli, što će meni oživeti večnu uspomenu na Vašu ljubav i dobrotu.“

Risto Milić rođen je 19. aprila, po starom, ili 1. maja, po novom kalendaru, 1842. godine, u Kotoru, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, i to na italijanskom, koji je bio službeni jezik u južnim, dalmatinskim pokrajinama Austro – Ugarske carevine. Posle gimnazije, neko vreme je radio u tamošnjoj pošti. Bili su to teški dani za Srbe iz Boke.

Jedna od retkih fotografija Riste Milića

Prema rečima Milorada Jovanovića, kustosa PTT muzeja u Beogradu, pravoslavci u Kotoru su početkom 19. veka mogli javno da se okupe samo u crkvici Svetog Luke. Kasnije su dobili i neko proširenje, pa su 1839. godine nekako uspeli da osnuju Srpsko pjevačko društvo Jedinstvo, koje je svoju delatnost, najpre, ograničilo na ulogu hora tokom službe u crkvi.

– Šezdesetih godina 19. veka, Jedinstvu je pristupio i Risto Simov Milić, napisavši stihove za nekoliko pesama, koje je komponovao kapelnik Špiro Jovović, i koje je hor izvodio u raznim prigodama. Neke od tih kompozicija je štampala i novosadska Danica, 1867. godine. U tom časopisu su, inače, još od 1865. godine objavljivani Milićevi stihovi.

Kada je 1869. godine otpočela regrutacija Srba iz Boke u austro – ugarsku vojsku, protivno odredbama jednog od mirovnih ugovora sastavljenih posle sukobâ Austro – Ugarske sa Rusijom i Francuskom, bokeljski glavari poslali su protestno pismo caru Franji Josifu. Usledila je intervencija austrijske vojske i ustanak bokeljskih Srba, 25. septembra 1869. godine. Kao izazivači nemira, uhapšeni su prvaci Jedinstva, predsednik Risto M. Subotić i pesnik Risto S. Milić. U zatvoru su bili izloženi mukama, od kojih je Subotić kasnije i umro. Mir je sklopljen januara 1870, do kada je izginulo dosta austrijskih vojnika, ali je ugovor o miru, ipak, dao za pravo Srbima – kaže Jovanović.

U jesen, 17. oktobra iste godine, dodaje naš sagovornik, Srpsko pjevačko društvo Jedinstvo odlazi na Cetinje, gde je učestvovalo u liturgiji i izvelo nekoliko koncerata.

CrkvaSvLuke– Na koncertu u dvoru knjaza Nikole I Petrovića, hor je prvi put izveo pesmu po stihovima Jovana Sundečića, na muziku kapelnika Antona Šulca, koja je kasnije prihvaćena kao prva crnogorska himna. Pre povratka u Kotor, knjaz Nikola je Jedinstvu poklonio 200 forinti u zlatu i naredio da se zbirka pesama Riste S. Milića, Serbobranke, štampa o trošku države. Pevačko društvo je posetilo Cetinje i 20. septembra 1871. godine, da uveliča krštenje prvog knjaževog sina Danila. A na zabavi, koja je tim povodom upriličena, izvedena je i kratka opereta Uskrsenje, na stihove Riste S. Milića i muziku Antona Šulca – priča Jovanović.

Crkva Svetog Luke u Kotoru podignuta je 1195. godine

I pored svih pesničkih i pevačkih uspeha, kaže naš sagovornik, Milić u Kotoru više nije mogao dobiti siguran posao u državnoj službi. To je bila cena njegovog rodoljubnog delovanja u Boki. Zato je, krajem 1871. godine, otputovao u Odesu, gde je bio zvanični poverenik Matice srpske. Tamo je sreo i svoju zemljakinju, Jelisavetu Popović, koja je iz Serbobranki uzela 11 pesama i na njihove stihove komponovala muziku.

A krajem naredne, 1872. godine, Risto Milić ponovo postaje poštanski činovnik, ovoga puta kao poštar III klase beogradske pošte. Posle tri godine je napredovao i postao poštar II klase, i na tom radnom mestu zatekao ga je i početak Srpsko – turskog rata.

Posle rata, 1879. godine, Milić je raspoređen na mesto računoispitača V klase Glavne kontrole, a od 1883. do 1910. godine radio je kao knjigovođa u Poštansko – telegrafskom odeljenju Ministarstva narodne privrede (najpre kao knjigovođa V klase, a zatim IV, III, II i I klase).

Kao poštanski činovnik nije objavljivao svoja književna dela, ali je bio u toku književnih događanja u celom Srpstvu.

Iznenada je, od srčanog udara, umro 8. marta 1910. godine, u beogradskoj kafani Proleće.

 

Milorad Jovanović

 

Napomena: Prva i zadnja fotografija u tekstu preuzete su sa waytomonte.com

 

Priredio: Petar Blečić

Postavite komentar