Beograd nekad i sad

bgnekadisadfeature

Magazin 300 čuda, Milan Jovanović Stojimirović, 15. avgusta 1961

Pre 1914. g. u Beogradu su se mogli čuti i ovakvi razgovori:

– Gde ćete provesti leto?

– U vinogradu moje sestre na Zapadnom Vračaru. Tamo ima i bunar, a ima i jedan izvor ispod velikog bresta u kamenjaru iznad kuće.

Danas je na tome Kamenjaru jedan od paviljona Medicinskog fakulteta, a od vinograda, bunara, bresta i izvora ispod njega nema ni pomena! Beograd se ne samo raširio, nego i zgusnuo, jureći u visinu. Za pola veka on je udesetostručio broj svojih žitelja, te je postao velegrad, koji tek sada dobija svoju pravu fizionomiju. Životni tempo je u njemu ubrzan, on vri od ljudi i od ideja. Pariz je nekada bio „grad svetlosti“ a za Beograd bi se mogli reći da je grad životne radosti.

Kroz svoju istoriju koja traje već dve hiljade godina, Beograd je prolazio kroz razne mene, da početkom XIX veka bude sveden na jednu tursku tvrđavu i tursku palanku. Posada te tvrđave je bila turska. Nju je iz nje isterao Karađorđe, ali se ona tu vratila 1813. g. i ostala još pedeset godina, sve do vremena kneza Mihaila. Mnogi turski vojnici su danju radili po Beogradu kao sakadžije, bozadžije, baštovani itd, a samo su noću odlazili u tvrđavu da povećaju gradski garnizon, iz koga su izlazili da često po Beogradu vrše razne ispade.

Na dan 18. jula 1948. g. neki turski vojnici su ušli u jednu srpsku radnju da kupe platno, pa su, pošto se nisu mogli pogoditi o ceni, izboli noževima dućandžiju i njegovoga sina.

Drugi put su napali engleskog konzula, hteli da ga opljačkaju i počeli da ga vuku Kalemegdanu u nameri da nad njim ižive i najniže nagone, ali su ga spasli srpski đaci, među kojima je bio i čuveni Stajkovac, docniji opozicionar u skupštinama šezdesetih i sedamedesetih godina i preteča srpskog radikalizma, jer je stajao na gledištu da je narod suveren i da knežev potpis nije potreban da bi skupštinske odluke postale zakon. Kraljica Viktorija je Stajkovca odlikovala medaljom za hrabrost, ali je on nju vratio kad je engleska politika 1878. g. bila uperena protiv srpskih interesa.

bgnekadisadsajt
Beograd, 1903. godine

Beograd je bio mali obimom, ali je u njemu uvek bilo praskavog materijala. Eksplozije beogradskog revolucionarnog duha su raznele u paramparčad tursku i habzburšku imperiju.

Nema međutim ni sto godina od kako je Beograd jedva dopirao do Tašmajdana, dok su na mestu današnje glavne železničke stanice bile baruštine, koje su se širile sve do današnjeg Sajmišta, sada najlepšeg u Evropi. Već negde oko 1879. g. te su močvare nosile ime Bara Venecija, a ona je bila puna žaba i barskih zmija. Postojale su doduše neke baštovane ispod Sarajevske ulice, vodoplavne i opasne, jer su se u njenim kolibama skupljali lopovi, kockari, odbegli robijaši, vojni dezerteri, ludaci izmakli iz bolničkih zidova, šatrovci i siledžije koji su bežali od policije, ukratko svi mangupi i „gulanferi“, odmetnici od roditeljske, školske i državne vlasti. Štampa je decenijama kukala da se to gnezdo nemorala i ta razbojnička škola zaspe. Međutim Bara Venecija je iščezla tek oko 1920. g. na veliku žalost pecača i drugih ribolovaca. Nekad su tu carovale čak i čaplje, štrkovi i vodeni orlovi, a da¬nas je to sve pod višekatnim zgradama!

Od Kalemegdana pa sve do Narodnog pozorišta širilo se beskrajno tursko groblje, koje je raščišćeno tek za vreme kneza Mihaila, i to po njegovom naređenju. Ispod njega, na mestu gde je bio Dositejev licej (čija zgrada stoji i danas), njegov đak Miloje Božić sazidao je sebi vilu iza koje se nizbrdo sve do ulice Strahinića Bana širio njegov vinograd. U toj kući je danas Pozorišni muzej a od vinograda davno nema ni traga, jer je sav teren pod petospratnicama.

Staro i tursko je iščezavalo da ustupi mesta evropskom i novom, ali se Turci nisu mirili sa tim otimanjem Beograda Orijentu. Oni su verovali sve do Berlinskog kongresa da će se vratiti na vlast u Srbiji, a pošto je Srbija formalno bila sastavni deo Turske, oni su komotno prolazili kroz Beograd, putujući za Bosnu ili iz Bosne za Tursku. Dešavalo se da putuju i sa svojim haremima ili čak i sa svojim robljem kupljenim na Istoku. Ovi transporti su bunili Beograđane i dovodili do mučnih scena. Poslednja je izgledala ovako:

Jedan Dagestanac, trgovac robljem, stigao je 1879. g. u Beograd sa četiri robinje, vrlo lepe devojke, od kojih je najlepša bila skoro crnkinja, dok su druge tri bile bakaraste boje. On ih je vodio za Bosnu. Beogradska javnost je uznegodovala i masa je htela da linčuje Dagestanca i da silom oslobodi te nesrećnice. Policija je intervenisala, odvojila gomilu od tih putnika, a gazdu od robinja, te onda njemu rekla da ovo nije Turska, nego da je ovo Srbija, a da u Srbiji nema ropstva i da on mora odmah da digne ruke od svoje trgovine, pa su njegove robinje puštene na slobodu uz pismeno rešenje da su oslobođene na osnovu Ustava Srbije. U to rešenje je uneta ovakva motivacija: „Ne po nekoj potrebi niti iz nekih verskih razloga, nego iz čiste čovečnosti, oslobođena je (ta i ta) žena iz ropstva, uz dozvolu da iz Beograda ide kad hoće i gde hoće, a ako želi da ostane, može sebi za muža da bira Turčina ili koga već zaželi, a da bira i veru, jer je potpuno slobodna“. Robinje su umočile prst u mastilo i tim murom potvrdile prijem toga rešenja, a Dagestanac je pretio i urlao, tvrdeći da on ima dozvolu da kupuje i prodaje devojke i da na svome lageru u Stambolu ima i Čerkeskinje, dovedene iz vezirskog harema. On je brinuo za svoju svojinu, i verovao da je opljačkan! Ali to je bio poslednji zapamćen slučaj sprovoda turskoga roblja kroz Beograd.

Već šezdesetih godina prošloga veka Beograd je počeo naglo da se evropeizira. Iz novinskih oglasa toga vremena vidimo da šloser Kosta Struz, traži preko novina „svoje izgubljeno kuče koje se odaziva na ime Muli“, a da u kući gospa – Stamenke (Karađorđeve kćeri) na mestu gde je sada Gradski Arhiv, Đorđe Đurić (deda ministra istog imena i prezimena, verovatno je držao knjižarsku antikvamicu), da Emilija Orenštajn vodi zavod za vaspitanje devojaka u Resavčevoj kući (na današnjim stepenicama koje vode s Obilićevog Venca, odnosno sa Šanca u Kosmajsku ulicu), a da sličnu privatnu školu drži njena konkurentkinja Jovanka Milinković u Saraf-Kostinoj kući, primajući u svoj pansion otmene pitomice uz platu od 6 dukata mesečno, tj. 72 dinara u zlatu.

Iz istoga razdoblja saznajemo o nekoj privatnoj kompaniji iz Majdanpeka, koja je izdavala pod zakup sedam dućana, kasapnicu i dve mehane, jednu uz topionicu, a drugu u Debelom Lugu. To je bio začetak današnjeg Majdanpeka. Onda je Majdanpek bio preko sveta, jer je saobraćaj bio skoro nikakav. Pismo je iz Beograda u Loznicu 1871. g. putovalo pet dana, kao i pismo iz Londona u Beograd, a jedna novinska vest iz 1851. g. nam kaže da je Arhijerejski sabor završio sednice i da je šabački vladika kolima sa četiri konja ostavio Beograd, da je negotinski otputovao brodom niz Dunav, dok je užički seo na konja i u pratnji svoga pandura odjezdio na dug višednevni put.

Danas Beogradom i zemljom lete vozovi, autobusi, automobili i avioni, i mi ne možemo da shvatimo kako su se u Beogradu oko 1900. g. mogli sudariti konjski tramvaj i taljigaška kola ili mlekadžijske čeze i velosipedista, a smejemo se kad čitamo da se 1902. g. Bela Majer, kafedžija, sudario na Topčiderskom brdu, vozeći se svojim fijakerom, sa volovskim kolima, da je fijaker bio smrskan, da su Bela i žena mu Jula bili izranjavljeni kao i konji i volovi, pa čak i seljak koji je volove terao.

Svet je zaista postao napredniji, a život daleko lepši, pa ipak ima ljudi koji još žale za starim životnim tempom!

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

 

Postavite komentar