Prvi balovi o kojima su pisale novine (II deo)

Bgbaliidfeat

Dimitrije C. Đorđević

Slikoviti kostimi

Opisujući sam bal, Stari Beograđanin dalje veli:

„Kneževi gosti bili su iz sviju redova građanstva: trgovci u odelu evropskom ili turskom, kako se onda nosilo, žene u srpskom odelu sa tepelucima, pušćulima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade žene i devojke u širokim krinolinama.

Knez Mihailo je bio otmen čovek i nikad nije ulazio u dinastičke podvojenosti i razlike, kakve su nastale posle njegove smrti. Među njegovim gostima bio je i vojvoda Jevrem Nenadović sa ženom, roditelji kneginje Perside Karađorđevićke. Kad je stara gospođa Jevremovica naišla, knez joj je izašao u susret, uzeo pod ruku i posadio pored kneginje Julije.

Na dvorske balove pozivani su u to doba, pored gradskog paše još i viši austrijski oficiri iz Zemuna i Pančeva, i oni su smatrali za veliku čast da budu gosti kneza Mihaila i kneginje Julije. Tako su se i ovog večera kroz grupe Beograđana kretali i ljudi u turskoj i austrijskoj uniformi.

I kad su se gosti, očarani dočekom visokih domaćina, počašćeni i zadovoljni, dockan u noć, prteći po debelom snegu, vratili svojim kućama, zatekli su decu pospalu po minderlucima, zajedno sa dobrom bakom koja je dozvana iz komšiluka da ih pričuva i da ih zabavlja pričama o starcu i babi…“

Bilo je i neuspelih balova

Međutim, bilo je i balova koji sa materijalne strane ne bi uspeli, iako su imali dobrotvornu svrhu i okupljali su vrlo visoke članove beogradskog društva.

Vidovdan od 11. januara 1866. godine donosi ovakvu belešku:

„Preksinoćni bal, koji je opština naša davala, kod Srpske krune, u korist bolnice i sirotinje ovdašnje, blagoizvolela je Njegova Svetlost (knez Mihailo) udostojiti svoga visokog prisustva, probavivši tu od 8 do 11 sahata. Bio je takođe i čestiti paša iz Grada (Kalemegdanske tvrđave, u kojoj je bila smeštena turska vojska) s više oficira svojih.

Žao nam je što se moramo potužiti na publiku da se pokazuje hladna i slaboga učešća i onde gde za čovekoljubivu celj treba štogod da se žrtvuje, mada uz to i sami imamo da uživamo. Bal je ovaj, kao što rekosmo, davan u korist bolnice i sirotinje, bila je dakle prilika da se imućni, koje je Bog blagoslovio srećom, razvesele i pozabave, a time ujedno i ruka pomoći pruži nevoljnicima koji bi bez tuđe milostinje morali skapati: pa opet zato na balu je bilo sveta vrlo malo!

Zar je u Beograđana utrnulo čuvstvo uživanja i dobročinstva? Mi to ne možemo ni da pomislimo, i zato se nadamo da će drugi bal, koji će biti 23. ovog meseca za istu ovu čovekoljubivu celj, ispasti daleko bolje i oprostiti nemiloće da se i opet žalimo!“

Osnivanje Građanske kasine

U drugoj balskoj deceniji, sedamdesetih godina 19. stoleća, zapažamo besede sa igrankom ne samo u Beogradu, već i u celoj Srbiji, koje su imale nacionalni karakter. Na tim zabavama, učitelji, profesori i sudije su držali javna predavanja iz istorije srpskoga naroda, đaci su deklamovali pesme Jovana Dragaševića, Čika Ljube Nenadovića, Zmaja Jovanovića, a guslari su guslali i zapajali omladinu junačkim podvizima naših heroja, ulivajući im želju za ostvarenje nacionalnih ideala, za narodno oslobođenje i ujedinjenje. Međutim, pored toga, mislilo se i na razvitak naše umetnosti i kulture.

Bgbaliidi

 

Na uglu ulica Kralja Petra i Kneza Mihaila, gde se danas nalazi palata Zadužbine Nikole Spasića, nekada je postojala zgrada na sprat, koja je pripadala Kosti Nikolajeviću, ministru i zetu kneza Aleksandra Karađorđevića. Docnije su ovu zgradu otkupili malobrojni članovi beogradskog društva Sloga.

U prizemlju ove zgrade bile su ugledne trgovine, a na spratu, pored Beogradskog kreditnog zavoda, bile su prostorije udruženja beogradskih građana, pod imenom Građanska kasina.

 

Tokom skoro pet decenija postojanja, “Građanska kasina” je odigrala značajnu ulogu u kulturnom razvoju Beograda. U njoj je osnovan Srpski crveni krst, 1876, a zatim i Srpsko novinarsko udruženje, 1880. godine (fotografija preuzeta sa http://starogradski.com)

Građanska kasina je osnovana 1869. godine i, posle skoro 50 godina svoga postojanja, likvidirana je za vreme Velikog rata. Cilj ovog udruženja bio je ovaj: „Da građanima beogradskim stvori priliku i mesto druženju i sastancima, gde bi trgovački svet imao priliku, pored obične zabave takvih sastanaka, da se izbliže upozna i dogovara o svojim interesima.“

Ovo udruženje predstavljalo je elitu staroga Beograda i ono je raspolagalo dovoljnim prostorijama: salom za zabave, prostranom čitaonicom, klavirskom sobom (Crveni salon), u kojoj se igrao šah, domine, karte i još druge sporedne prostorije, potrebne za ovakvo udruženje.

Intimna, prijateljska atmosfera na zabavama

Zabave Građanske kasine bile su u svoje vreme veoma čuvene. Držana su javna predavanja iz literature, istorije i drugih oblasti nauke; priređivani su odabrani koncerti i igranke, ali, što je najlepše, u onom vremenu kada je periferija Beograda bila kod kafana Tri seljaka, Rudničanina, Lepe Katarine i Malog Balkana (oko današnje Slavije), svi članovi Građanske kasine i njihove porodice, poznavali su se međusobno u tolikoj meri da su, štono kažu, znali šta je ko imao za ručak.

Na ovim zabavama su se nalazili dobri poznanici, kao članovi jedne velike porodice, i onda su se savim slobodno kretali i međusobno razgovarali, i muški i ženski, kao kod svoje kuće. To je bilo veliko preimućstvo članova Građanske kasine, koji su imali prava da na zabavu povedu sa sobom i po jedno lice koje nije bilo član ovog udruženja. U tako intimnom krugu, zabave su tekle prijatno, veselo, otmeno, kroz dugi niz godina.

Građanska kasina je prva uvela na svojim balovima jedan lep običaj. Naime, za vreme odmora i promenade, svi učesnici na balu služeni su vrućim krofnama, i jedan od njih bio je srećan da u svojoj krofni nađe zlatnik, a drugi poluzlatnik.

Naročito treba istaći jednu lepu pojavu u domu Građanske kasine, koja baca punu svetlost na ozbiljan početak negovanja instrumentalne muzičke kulture kod naše omladine.

Na zabavi Građanske kasine, održane o mesojeđima 1874. godine, u koncertnom delu pojavio se sa violinom u ruci petnaestogodišnji gimnazista Bogdan Popović, kasnije profesor univerziteta i akademik. Mali Bogdan je prvi put javno odsvirao Don Žuana od Mocarta.

Bgbaliidii

Bogdan Popović, jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista, svirao je na beogradskim balovima kao gimnazijalac

Iduće godine, kad je Bogdan uzeo učešća na koncertu koji je takođe bila priredila Građanska kasina, prišle su mu dve otmene gospođe: Bosa Lešjanin i Milka Kumanudi, učinivši jedan lep gest. Naime, gđa Lešjanin i gđa Kumanudi kupile su u Beču skupocenu violinu kod jednog starog majstora i predale su je Bogdanu pred celom publikom, u znak njihove pažnje prema jednom mladom muzičkom amateru. Ovu simpatičnu pojavu burno je pozdravila cela publika. To je učinila utoliko radije što su takvu lepu pažnju ukazale Bogdanu dve visoko obrazovane i otmene dame.

Gospođa Lešjanin, veoma dobro poznata starim Beograđanima, koja je docnije bila dvorska dama mlade kneginje Natalije i koja je nosila libade i tepeluk, imala je blag osmejak, inteligentne oči, uvek budne prema svima kulturnim pojavama, uvek gotova da svakom pomogne, od krupnih do sitnih stvari.

Nastaviće se…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

Postavite komentar