Porodični i društveni život u turskom Beogradu (II deo)

TurskiBgIIfeat

U običnim građanskim porodicama, leti se ručavalo u mutvaku (kuhinji) no ne na stolu nego na sofri. Povrh sofre nameštala se velika bakarna sinija (to je bio kao neki veliki okrugao poslužavnik), a na siniju ređali bi se tanjiri i pribor za jelo, viljuške i kašike. Unaokolo sofre poređalo bi se više jastuka, na kojima se sedelo za vreme obeda. Stolnjaka nije bilo, a ni servieta. Umesto njih, kada se oko sofre posedalo za ručak, doneo bi se jedan dva, tri metra dugačak peškir, koji bi prisutni razastrli po krilu.

Ni pravih spavaćih soba nije bilo.

Preko ponjave ili asure, kojom je pod u sobi pokriven bio, uveče pred spavanje namestio bi se jedan veliki dušek, povrh njega namestili bi se jastuci vunom ili slamom napunjeni, prema imovnom stanju domaćina, i onda jedan veliki jorgan od dva do četiri metra dužine, sa kojim bi se pokrila cela porodica.

Tu bi se poređali jedan do drugoga svi članovi porodice i, posle zamornog dnevnog rada, prospavali noć.

Izjutra bi se obično rano dizalo. Zimi, pri svetlosti sveće. Čim bi se sa ulice čuo glas salepdžije: „Sale – e – ep! Vruć – ćo! — znak je bio da je vreme da se ustaje, i onda bi se svi razilazili, svaki na svoj posao.

TurskiBgIIiNajstarija ćerka, „poličarka“ (1), bila je oslobođena od kućevnih poslova. Ona bi obično, često i sa svojim drugaricama, sedela na doksatu i spremala svoje devojačke darove. A to nije bio tako mali i lak posao. Trebalo je za boščaluke sašiti poviše muških košulja od svilena platna, često na ponekoj izvesti i grudi, pa onda isto toliko ženskih košulja, muških gaća, isplesti veliki broj čarapa i za boščaluke i za svoju devojačku spremu. U tome su se devojke takmičile, koja će imati veći i lepši broj čarapa, sa što lepšim i težim mustrama.

Tako su devojke toga doba veći deo dana provodile u tim radovima, trudeći se da ispadnu što lepši i bolji, jer su boščaluci bili ogledalo devojačke vrednoće, njena truda i marljivosti.

Srpske i hrišćanske porodice, isto kao i turske do polovine prošloga veka, živele su veoma povučeno. Mlađi ženski svet se vrlo retko viđao na ulici. Spoljne poslove, van kuće, ako je potrebno bilo, obavljale su većinom starije žene. Međutim, način života i naporan rad činili su, da su žene odveć rano starile. Žena od jedva četrdeset godina, već se smatrala za staru ženu i ona bi se prema tome i ophodila, i svoju spoljašnost, i u odelu, prema svojoj starosti udešavala.

Nedeljom i prazničnim danima, ženski svet odlazio bi u posetu svojim rođacima i svojim dobrim prijateljima. Odlazili bi u drugu, treću i četvrtu ulicu kroz kapidžike (2), izbegavajući, samo ako je moguće bilo, da idu ulicama. Inače, obično nedeljom, one bi odlazile na poselo kod najbližih suseda, u komšiluk, nedaleko od svoje kuće.

TurskiBgIIiiKad su mujezini, ozgo sa mušara mnogobrojnih džamija, objavili pravovernima čas ićindije (3), trgovci i turski i hrišćanski u čaršiji ostavljali bi svoje radnje i hitali svojim domovima. Tada bi se užurbano spuštali ćepenci i zabravljale radnje, da se otvore tek sledećeg dana izjutra. I tako, već u prvi mrak, cela čaršija bila bi zatvorena i pusta. Na ulicama bi nestalo one popodnevne živosti i zavladao bi mir i tišina. Tek poneki odocneli prolaznik mogao se videti, kako sa fenjerom u ruci promiče kroz puste mirne ulice, hitajući da što pre stigne svome domu.

Do prve polovine prošloga veka, ženski svet slabo je posećivao škole. U Savamali, kod Toskine česme, postojala je grčka škola, koju su pohađale većim delom devojčice bogatijih grčko – cincarskih porodica. U toj grčkoj školi prvo znanje dobile su i ćerke bogatog i uglednog trgovca Hadži – Tome (Opule). Tako su njegova najstarija kći Sofija, docnije supruga Jovana Ristića, namesnika, i njena mlađa sestra Danica, docnije supruga poznatog državnika Filipa Hristića, bile učenice te grčke škole.

Najstarije učiteljice ženske osnovne škole, bile su frajla Juca i gospođa Marija Milutinovićka, nazvana Punktatarka, supruga pesnika Sime Milutinovića Sarajlije. Ona je bila nazvana Punktatorkom s toga što je znala od tačke (4) do tačke stihove svoga muža i umela od tačke do tačke da ih protumači.

 

Vladislav Kaćanski

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

(1) „Poličarka“ – izraz za devojku koja je u porodici prva na redu za udaju. U narodu se govorilo za devojku koja je dorasla za udaju da je „skočila na policu“, u smislu – izložena je pogledu potencijalnih prosilaca (napomena Milorada Jovanovića)

(2) I srpska, kao i turska dvorišta su bila ograđena visokom ogradom. Prozori na kućama su bili okrenuti ka unutrašnjosti dvorišta, a dućanska vrata i ćepenci su bili okrenuti ka ulici. Devojke i žene nisu izlazile na ulicu, jer se relativno često događalo da budu otete, od strane Turaka, i odvedene u turski deo varoši. Turski deo varoši je bio od današnje ulice Kneza Mihaila prema dunavskoj padini, a srpski deo varoši je bio od Knez Mihailove ulice prema savskoj padini. Između komšijskih dvorišta su na ogradama bile otvorene male kapije, kapidžici, kroz koje su komšinice mogle da se posećuju, a da ne izlaze na ulicu. Takvi kapidžici su bili otvoreni prema svakom komšiji, levo, desno ili u dnu dvorišta. Tako su devojke, ili deca mogli da prođu kroz nekoliko dvorišta, kroz ceo gradski kvart, a da uopšte ne izađu na ulicu (napomena Milorada Jovanovića)

(3) Poslednje muslimanske dnevne molitve, pred sumrak (napomena Milorada Jovanovića)

(4) Na nemačkom: punktum znači tačka (napomena Milorada Jovanovića)

 

Prva i druga slika u tekstu preuzete su sa https://beogradudevetnaestomveku.wordpress.com/, a treća sa http://beogradski-glas.rs

Postavite komentar