Skrckala stan na kučiće

Gocafeat

Gordana Goca Nicović (63) na prvi pogled izgleda kao jedna od onih žena koje mnogi nazivaju „kučkarkama“ ili „mačkarama“. Ali, ona je svoj poziv podigla na kudikamo viši nivo od obične „kučkarke“ iz kraja. Ne toliko što godinama hrani 50 gladnih usta, koliko zato što i leči životinje sa ulice, plaća im operacije, zbrinjava ih i udomljava.

Samo da se nahrani pedesetak životinja, potrebno je bar 15 kilograma hrane dnevno, što je trošak od oko 300 evra mesečno. Da bi to postigla sa svojom penzijom, Goca se dovija kako zna i ume – deo hrane dobija od ljudi iz azila „Oaza“, pod pokroviteljstvom Fondacije Brižit Bardo, na Avali, gde volontira, a nešto kupuje po sniženoj ceni od drugarice koja vodi Društvo za zaštitu životinja.

– Dok obiđem sve pse o kojima brinem po Košutnjaku i okolini, provedem oko četiri sata na ulici. Po toplijem vremenu, obilazim ih uveče, osim kada nekom psu dajem terapiju dva puta dnevno. Kad zahladni, idem preko dana, i nema šanse da neki propustim, pošto znam da im je po snegu teže da dođu do hrane, pa gladuju. Zimi imam najviše posla, jer moram da menjam ćebad, ako su mokra, da odem do Hipodroma i kupim slamu, koju ostavljam po kućicama… Inače, skoro svim psima o kojima brinem nabavila sam kućice, izuzev onima koji su divlji, njima ne mogu da priđem, jer beže od ljudi, sterilisala sam ih i vakcinisala protiv besnila – priča u dahu naša sagovornica.

GocaiiGocaiii

 

 

 

 

 

 

 

 

Goca pomaže životinjama na ulici već 34 godine, i do sada je zbrinula i lečila na stotine beskućnika, mahom o svom trošku. U kontaktu je sa nekoliko veterinara, azila, pansiona i društava za zaštitu životinja, kao i ZOO higijenom. Kada se desi neki belaj, ljudi često pozovu Gocu umesto nadležne službe, delom zato što cene da je brža, ali i zato što pomoć ne naplaćuje i ne uskraćuje.

Gocavii– Dok sam radila, bilo je lakše, jer sam imala lepu platu. Radila sam u Srpskoj banci i odatle otišla u penziju. U to vreme, držala sam i 10 pasa po pansionima, plaćala operacije. Za jednu ženkicu, kojoj je kamion prešao preko noge, platila sam šest operacija. Zvala se Brankica, i za nju sam se jako vezala. Uz dosta muke spasli smo joj nogu. Jedna operacija je koštala oko 200 maraka, ali mi je Vlada Antić zvani Rot, poznati veterinar, izašao u susret, pa sam plaćala u ratama. Danas cene operacija idu i do 3.000 evra, i za takve poduhvate, sa svojom penzijom, nemam novca.

Sada uglavnom organizujem besplatne sterilizacije i pomažem u azilu “Oaza”. Činim to iz zahvalnosti što su primili kod sebe 66 pasa iz „divljeg“ azila na koji sam naišla u šumi. Onesvestila sam se kad sam to videla. Sve te životinje u drvenim kutijama, sa minimalnim otvorom za vazduh, koje su godinama tako živele što ih malo puste, pa vrate u kutije. Unutra su i piškili i kakili, pili i prosipali vodu… – priča Goca.

Početak

Pošto je često putovala, a i živela u inostranstvu, Goca je primetila da ljudi u tim zemljama imaju brižniji i humaniji odnos prema psima nego kod nas, što joj je otvorilo oči i uši za patnje životinja na „domaćem“ terenu. U početku ih je, kaže, samo hranila. Prvo jednog, a ubrzo još četiri psa, onda desetak; usledio je, zatim, drugi, pa treći punkt…

Gocaviii

– Sa mužem sam se stalno svađala, najviše oko životinja, jer on to nije mogao da shvati. Na kraju smo se i razišli. U jednom momentu sam imala 15 životinja – četiri kućice u dvorištu, pet pasa u garaži, dok su ostali bili u kući; čovek prosto nije znao gde da krene. I dan danas, ako neki moj pas zalaje dok pričamo preko telefona, on prekine vezu.

Čak sam prodala i stan koji sam dobila od firme i svih 50.000 evra „skrckala“ na kučiće. Naravno, ne odmah, nego u periodu od desetak godina – objašnjava Goca, i, uz smeh, dodaje da u troškove ne računa prstenje i narukvice koje je izgubila hraneći životinje po nepristupačnim mestima.

 

Do kraja

Bleki, Maza, Tetka, Crna, Žujka, Beba… imena i sudbine pasa nižu se kao na traci. Mnogima od njih Goca zna i „rodbinsku“ liniju. Jednog je gazda toliko šutirao da mu je ispalo pet zuba, drugom je automobil prešao preko zadnjih nogu, trećeg je izvlačila iz reke…

Kada prihvati neku životinju, Goca se zajedno sa njom bori do kraja. To, između ostalog, potvrđuju i fotografije njenih nekadašnjih štićenika koje joj šalju ljudi koji su ih udomili. Među njima je i nekoliko „srećnika“ koje je skućila u Nemačkoj i Francuskoj.

GocaivGocav

 

 

Goca sa poznanicom Aleksandrom (na levoj fotografiji, skroz desno) hrani Tetku, kerušu lutalicu, koja je nastradala u sukobu sa čoporom pasa

 

 

 

 

 

– Obično pse dajem ljudima koje poznajem, a ako odu kod nekog nepoznatog, proveravam da li je sve u redu. Osim što sam na vezi sa novim vlasnicima, ponekad ih i posetim, i, ako mi je nešto sumnjivo, dešava se da vratim psa nazad u azil, ako je iz azila.

Pamtim jednu ženku koja se krila iza neke nabacane drvene građe, u blizini Arhiva kinoteke. Bila je stara, i teško hodala. Moja prijateljica Marina predložila mi je da je sklonimo kod jedne njene drugarice, pa neka živi koliko živi. Živela je još godinu dana, spavala je kod te devojke u krevetu. Ova je bila neutešna kada je uginula. Znači, godinu njenih zadnjih dana, a imala je već 16, ta keruša je živela kao čovek – priča Goca.

Da srce iskoči

Ona kaže da joj naročito teško pada kada joj životinja umire na rukama, uprkos tome što je učinila sve što je u njenoj moći da je spase.

Gocavi-Do sada sam tri puta imala preskakanje srca, ležala sam u bolnici 24 časa na infuziji, poslednji put provela sam tri dana na ispitivanju, a sve to zbog kučića. Koliko sam samo puta morala da popijem lekove za smirenje – kaže Goca.

Nakon svih ovih godina, razočarana je što je briga o životinjama postala biznis. Mnogo takozvanih zaštitara, kako kaže, nigde ne rade, već samo jure donacije.

A kad smo već kod ljudi, ima i onih koji, da budemo iskreni, smatraju da je Goca, prosto, ludača. Za takvu ocenu ne treba biti mnogo pametan, dovoljno je, uostalom, videti je kako pored Dačijinog džipa koji miriše na granule, u iskaljanoj trenerci, iz ruke hrani par kusih pasa.

Tako je nedavno, jedna žena, prolazeći kolima pored Goce okružene manjim čoporom, rekla svojoj prijateljici:

– Pogledaj ovo… To je neka ludača koja svaki dan ovde dolazi džipom i hrani pse. S njom, izgleda, nešto nije u redu.

Umesto prijateljice, odgovorio joj je njen petogodišnji sin, sa zadnjeg sedišta.

– Ali, mama, ona voli životinje… Životinje treba nahraniti. Pa i one su gladne.

Petar Blečić

 

Kao droga

Sto puta sam sebe pitala: Bože, da li je moguće da se još ovim bavim? Osećam se premoreno, da više nemam snage. Poslednji put sam se zapitala kada sam operisala kilu. Dobila sam je, valjda, zato što sam vukla sve te balone sa vodom i džakove hrane za pse. Trebalo je da mirujem šest meseci, ali nije prošlo ni mesec dana, a ja sam ponovo nosila vodu, kao da ništa nije bilo. To je kao droga.

Gocax

Kad dođem kući i istuširam se, kao da mi padne kamen sa srca. Sve sam uradila, ovom sam dala lek, onome ono, sve sredila, i osećam se kao ptica na grani. A, onda, kad nemam hrane, ne mogu da spavam noću, kombinujem, kako ću, šta ću da im nosim, oni sad gladuju, mene čekaju…

 

Goca u svom domu trenutno ima pet pasa koji su svi spašeni sa ulice. Pored Atile, Mice i Bebe (na fotografiji), tu su i haski Maks i keruša Kira

 

 

Iz groba do Azurne obale

Goca je jednom načula da na Novom groblju jedna lutalica sa svojih sedam štenaca spava u grobu. Pre nego što je stigla da ih zbrine, neko je pozvao šintere koji su ih sve pokupili, ali je Goca uspela da ih izvuče iz kafilerije i smesti kod poznanika. Kada su majka i dva šteneta uginuli, izjadala se prijateljici iz Nice da se plaši da će i ostalih pet slično završiti.

Gocaix

– U međuvremenu, jedno žensko štene je dobilo štenećak. Odnela sam je kod veterinara, i taman što smo to prebrinuli, iskrivile su joj se noge, pa joj je drugi veterinar stavio longetu da se isprave. Na kraju je moja prijateljica svih pet štenaca odvela u Nicu i udomila. Ovo štene je sada kod jedne devojke koju je toliko dirnula ta priča da je odlučila da se preseli kako bi je usvojila, jer joj stanodavac nije dozvolio da uzme kuče. Dobijam slike svakih šest meseci, sa letovanja, zimovanja… drži je kao malo vode na dlanu. I druge su udomili bogataši. Neka žena iz San Tropea tražila je najplašljivijeg. Bukvalno su iz groba otišli na Azurnu obalu.

 

Pas Bebi, koga je Goca udomila kod svoje komšinice, koja ima nekoliko mačaka. Bebi se brzo navikao na nove drugare, pa neke mačke sada i dremaju na njemu

 

 

Veliko srce

Goca voli da pomaže. Dok je radila u Srpskoj banci, bila je u sindikatu, i organizovala je prikupljanje pomoći za nezbrinutu decu u Zvečanskoj. Jednom prilikom, odnela je neku garderobu u Dom za decu bez roditeljskog staranja „Dragutin Filipović Jusa“, na Vračaru.

– Kad sam tamo stigla, videla sam svu tu dečicu od tri, pet, sedam, do 12 godina, i pitala direktorku kako bih ja mogla da im pomognem. Rekla mi je da im treba hrana, jer deci koja idu u školu nemaju da daju za užinu. Išla sam po celoj banci i kucala na sva vrata, sve do direktora, i molila da nešto prilože – ne novac, nego slatkiše, keks, sokove, i da to donesu u moju kancelariju. Skupilo se toliko hrane, da mi je džip bio pun puncijat. I to sam radila dve, tri godine. Da mi je Bog dao da budem mnogo bogata, sve bi to otišlo gde stvarno treba – kaže ona.

Postavite komentar