Dan ljubavi na groblju

trifunfuture

Svake godine, 14. februara, ispred jedne male grobljanske crkve u Beogradu, mogu se videti ozarena lica ljudi, mladih i starih, parova i porodica, i čuti dečja graja i veselo žensko čavrljanje. Vesela, velika „porodica“, gotovo stotinak njih, slavi Svetog mučenika Trifuna! U ovoj crkvici, na dan smrti ovog sveca, održava se svečana liturgija.

Iako nema svoju parohiju, ova crkva je jedna od najposećenijih u Beogradu. Veliki broj vernika redovno dolazi na liturgije, pričest, ispovedanje, ili jednostavno da se vide i druže, nađu mir, utehu, snagu… Za „Kampsađane“, kako se naziva ova velika i složna duhovna „porodica“, vera je sastavni deo života. Tako je na dan sveca kome je skromna bogomolja posvećena.

trifunitrifun

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Do pre nešto više od dvadeset godina ovde su, kao u svakoj grobljanskoj crkvi, držana uglavnom opela i parastosi, a ljudi zalazili tek da upale sveću za mrtve. A onda, najviše zahvaljujući ocu Dejanu Dejanoviću, koji je crkvu preuzeo 1989. godine, vernici su počeli spontano da dolaze na službu, pričest ili razgovor sa skromnim i mudrim protom koji im je ulivao poverenje, uvek bio spreman da ih sasluša, uteši ili posavetuje. Vremenom ih je bilo sve više, i tako je i nastala ova jedinstvena duhovna zajednica, nazvana Kampsada, po mestu u Frigiji, gde je rođen sveti Trifun. Ni danas se ne zna ko mu je „kumovao“, otac Dejan ili neki vernik, ali naziv se zadržao i pročuo po Srbiji.

trifuniitrifuniii

 

 

 

 

 

 

 

 

Tokom liturgije u crkvi nije bilo dovoljno prostora za sve vernike, pa su neki službu pratili pored prozora

Među Kampsađanima, inače, ima lekara, inženjera, doktora nauka, menadžera, kao i domaćica, zanatlija, nezaposlenih; ima poneko sa štapom, baka sa maramama, ali je više onih od 25, 30 ili 40 godina. Mnogo je brakova sklopljeno tako što su se mladi upoznali u Kampsadi, pa je sada, kada neko navrati u vreme službe ili pričesti, uobičajena slika videti kolonu dečaka i devojčica različitog uzrasta… Kako je zajednica dobro organizovana, uvek se nađe i ponešto da se prezalogaji posle službe.

trifuniv

Kampsađani su se ranije okupljali pod drvetom u dvorištu crkve, a sada u kućici pored, izgrađenoj u te svrhe. I vredne ikone u crkvi darivali su svom domu sami vernici, a poslednjih desetak godina pročuli su se po duhovnim tribinama koje se tu održavaju i na kojima gostuju poznati govornici.

Crkva svetog mučenika Trifuna, jedinstvena po tome što je „živa“, a grobljanska bogomolja, po vernoj bratiji – specifičnoj liturgijskoj zajednici, neobična je i po tome kako je izgrađena. Naime, veletrgovac i veliki srpski dobrotvor Nikola Spasić, srećnik u poslovima, a nesrećnik u ljubavi, podigao je ovu zadužbinu 1903. godine kada mu je umrla supruga Stanka – Caja Spasić, sa kojom je poživeo trideset godina, a kako nisu imali dece, život su posvetili dobrotvornom radu. Prethodna Spasićeva žena Leposava, koju je takođe mnogo voleo, umrla je u dvadeset sedmoj godini, posle nepunih sedam godina braka. Spomen ploča iznad ulaza u hram posvećena je Caji, a kod krsta pored ulaza je njegov oproštaj od Leposave.

trifunvii

Spomen ploča posvećena prvoj ženi Nikole Spasića, nalazi se sa desne strane od ulaza u crkvu

S leve strane od ulaza u hram stoji skromna ploča pričvršćena za zapadni zid koja kazuje da je tu sahranjena i treća supruga Nikole Spasića Anastasija, poznatija kao Naka Spasić. Ona je s njim provela nepunih 10 godina, ali je ceo svoj život posvetila ispunjenju Spasićevog zaveta: pomozi Crkvi, sirotinji i Otečestvu svome. Kako je Nikola, prošavši izbegličku golgotu srpskog naroda, teško bolestan, umro na Krfu, 28. novembra 1916. godine, tamo je i sahranjen, ali je Naka, ispunjavajući njegovu poslednju volju, prenela posmrtne ostatke u Beograd i 1923. godine sahranjen je u Crkvi svetog Trifuna na Topčiderskom groblju.

Njegova je želja bila da se jednom godišnje, na dan njegove slave, sveca kome je i posvetio kapelu, održava svečana liturgija. U početku je tako i bilo, i kapela nije ni imala stalnog starešinu, pripadala je parohu žarkovačkom, pa je pripojena kao metoh čukaričkoj crkvi, da bi se osamdesetih godina prošlog veka osamostalila.

Inače, Sveti Trifun bio je Hristov sledbenik, koji je živeo u trećem veku naše ere. Prema legendi, imperator Dakije ga je usmrtio 250. godine.

Naime, Sveti Trifun je bio veliki pobornik Hristovog učenja i zbog toga je po odlasku cara Gordijana sa prestola bio proganjan, mučen i na kraju posečen mačem. Sahranjen je skromno, po njegovoj želji, u selu Kampsadi, u Frigiji, gde je i rođen.

trifunviU „Ohridskom prologu“ vladika Nikolaj Velimirović govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna, koji je u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija. Nijedan lekar, a pokušavali su mnogi, nije mogao da joj pomogne. Kada se raščulo po carstvu da sveti Trifun ima velike moći, car ga pozva sebi i on uspe da izleči Gordijanu. Car mu podari mnoga blaga, ali ih Trifun sve razdeli siromasima.

Međutim, kada je na rimski presto došao car Dekije, počeli su progoni hrišćana, stradanje i mučenje. „Kada se zacari hristoborni Dekije, sveti Trifun bi istjazavan i ljuto mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga! Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.“

Na dan smrti ovog sveca, 14. februara po novom, odnosno prvog februara po starom kalendaru, Srpska pravoslavna crkva obeležava Trivundan kao „dan ljubavi i vina“. Kako je pre svega zaštitnik useva, bašti i vinograda, Srpska pravoslavna crkva, verujući u čudotvornu moć molitvenog zastupništva svetog mučenika Trifuna, ustanovila je naročiti molitveni čin, koji se vrši na njivama ili baštama.

Kao kućna i esnafska slava, Trivundan se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštavanjem koje obavlja sveštenstvo crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik.

 Ne zna se tačno kada, ali mošti Svetog Trifuna su iz Kampsade prenete u Carigrad. Odakle je glava Svetog Trifuna doneta u Kotor, u Crkvu Svetog Trifuna. Na oltarskoj pregradi je ugravirana 809. godina. Što znači da su mošti donesene zajedno sa oltarskom pregradom na koju je uklesana godina koja datira iz Carigrada. Teza da su mošti od 809. u Kotoru, teško bi opstala, jer je Kotor ceo stradao od Saracena (muslimanskih pirata) 840. godine. Sveti Trifun se poštuje u Boki Kotorskoj, Dubrovniku, Popovom polju, Bariju i ostalim gradovima juga Italije. Petar I Petrović Njegoš je dobio česticu moštiju svetog Trifuna od svog prijatelja, kotorskog biskupa Marka Antuna Gregorina. On je to poklonio 1803. godine jednoj crkvi u Moskvi, koja je posvećena ovom svecu.

Petar Blečić, Olivera Radaković

 

Dođe Triša, gotova zima!

U narodu je ovaj svetac veoma omiljen. Gleda se u nebo ako je vedro i onda se kaže: „Na Trišindan vedro, biće sušr“, ili, „Pašće kiša o Triši, biće rodno.“ ako naglo otopli, onda seljaci uzvikuju jedan drugom: „Triša zab’o ugarak u zalju pa otoplilo“. Veruje se da se ovog dana završava zima. Od ovog dana počinju dani koji se zovu Trivunci i traju četiri dana. Na svetog Trifuna počinje sečka (februar), naravno po starom kalendaru, za koji seljaci na Kosovu kažu: „Sečka seče, Marta dere, Sveti sava kožu bere.“

 

Orezač ili Zarozaj

Svetog trifuna najviše slave vinogradari jer se veruje da on uništava sve štetne insekte i bolesti koje napadaju vinovu lozu. U selima oko Negotina na njegov dan se odlazi u vinograd i pomalo zareže loza, a potom se ceo dan čašćava u slavu sveca koga zovu Orezač ili Zarozaj. Mnogi vinogradarski krajevi slave svetog Trifuna kao svoju krsnu slavu, pa je negde i zajedno proslavljaju, svake godine kod drugog podrumara, podruma ili pivnice. Šumadijska sela slave ga kao zavetan dan jer se smatra da on štiti sela od grada i poplave.

Postavite komentar