Sremske priče: Kad ribe dolaze, a svinje beže

kupinovo-future

Puna šuma riba! Drveće pliva, a ribe, šta će, zaglavljene po žbunju “čekaju” da ih “pecaroši” u gumenim čizmama preko kolena, košarama pokupe, utovare na biciklo i krenu… Fantazmagorično putovanje…
Okolnom stazom od sela Kupinovo ka selu Obrež! Pešice! A, to znači koračanje po ogromnom, širokom i plitkom oblaku iz koga se proteže nepregledna mlada šuma i kroz koji vijuga neki put. Voda u visini asfaltnog puta, vazduh gust od vlage, livadsko cveće se presijava i mami, a noge se vuku po “magli” koja izvire iz šume i sa puta. Kad pogledaš gore, čisto, lepo nebo. Upeklo sunce.

Neobičan prizor i još neobičniji zvuk, brujanje koje kao da dolazi iz dubine stomaka ove potopljene šume. Mira, u ovoj priči gradski čovek i turista, kaže da se čuje neka mašina. “Ma kakavi insekti, ovo nije zvuk prirode! Kao da se čuje zujanje iz neke pilane!” I kao u kvizu, i ostali članovi male gradske ekspedicije kreću da “prepoznaju” koja je to mašina.

kupinovokupinovo1

 

 

 

 

 

 

 

 
Odjednom, iz daljine: “Oj, oj, oj…oj…oj”, jaki muški glasovi presecaju nestvarnu muziku koja nam se već uvukla u uši. U susret nam nailazi krdo svinja, tačnije jurcaju prema nama, pokušavajući da umaknu gazdama, pljuskaju po onoj vodi, da iskoriste gužvu i “zaslade” se kojom ribom. I opet muški glas, jak i otsečan, sada već vrlo blizu nas: “Oj,oj oj…oj!”

Gradski čovek, oduševljen, brzo vadi svoje “oružje” da uhvati taj trenutak! Lati se foto-aparata, a seljak viče: “Stani! Ne snimaj!” Turista poslušno spušta aparat, a seljak dodaje: “Ne snimaj, mi smo za Tadića, nismo za Vučića!” I tako, ostadosmo bez fotografija. Trebalo je vremena gradskim ljudima da shvate šta se desilo. Kakav humor?!

Ceo ovaj kraj, takozvani Donji Srem, živi uglavnom od ribe i svinja. I dok im, kad ovako s proleća, Sava preplavi sela, riba dolazi sama, sa svinjama nije nimalo lako. Ako malo dublje zagaze u vodu… gotovo, podave se.

kupin-ribarkupin-svinje

 

 

 

 

 

 

 

– Zna ovde voda toliko da naraste, da odnese čitavo krdo svinja. Ovo sada je ništa, već se Sava povlači. Ovde gde sada hodamo, mi krenemo čamcima da skupljamo svinje, a voda duboka, ne možeš veslom ovaj asfalt dotaći – kaže meštanin, pa onda, kako to već Sremci znaju, otegnuto, natenane, prepriča događaj od pre par godina kada se na stotine svinja podavilo, a njegove ostale čitave. – Meni je otac govorio, da je od svog oca čuo, ako ćeš svinje uzgajati, čuvaj ih na Slavincima. Nije znao zašto, samo mi je rekao da je to dobro mesto. I stvarno, tako je i bilo.

Gradski čovek, uzbuđen ovim mističnim zapletom, uranja u seljakovu priču, radoznao, hteo bi što pre da sazna kakvo to tamo čudo ima, a ni ime mesta ne može da zapamti. Seljak, shvativši da su turisti “gladni”, krene polako, kao da odmotava dobro zamotano parče slanine, da objašnjava kad je i kako saznao zašto su Slavinci tako dobro mesto, pa kako se mislilo da je tu bio grad, pa su pronađene cigle sa simbolima, pa ovo, pa ono… Kraj priče je jednostavan! Austro-Ugari su tu nasuli zemlju i napravili brdo do koga voda, ma koliko rasla, ne može da stigne. Tu je bila vojna baza i osmatračnica.

Seljak bi da nastavi da priča, parkirao bicikl i psa, ali gradski čovek se “najeo”, dovoljno mu je za taj dan, odlazi… “Žurimo, žurimo, hvala na priči… ”

kupinovokupinovo3

 

Postavite komentar