Diploma za ribara “teža” od fakultetske

alasifeat

Danas se beogradski alasi mogu izbrojati na prste, a pre tri četvrt veka više desetina porodica na Dorćolu živele su od ribarenja. Štaviše, dorćolski alasi hranili su čitav kraj. Imali su svoje naselje, kafane, radnje, zadrugu i advokate, a pokrovitelj im je bio princ Đorđe Karađorđević. Da bi neko bio prihvaćen kao alas, morao je da položi alaski ispit, koji uopšte nije bio lak. Deo ispita, na primer, bio je da se nabroji 202 naziva riba koje su između dva rata plivale Dunavom.

 

Dorćol je u 19. veku bio multinacionalna i multikonfesionalna zajednica u kojoj su pored Srba živeli Jevreji, Jermeni, Romi, Mađari i nešto Hrvata. Gornji deo Dorćola bio je trgovački, dok su na Jaliji (od turskog obala), smeštenoj od nekadašnjeg Đačkog kupatila do Stare centrale, živeli ribari. U početku tu nije bilo izgrađenih kuća, nego je sve bilo priručno napravljeno, da bi u 19. veku ovaj kraj bio isparcelisan ulicama.

alasib92ialasimii

 

 

 

 

 

 

 


Dorćol 1895, snimak Milana Jovanovića (foto: IMS) i Ulov i merenje ribe, snimak pred Prvi svetski rat (foto: IMS)

Različite konfesije učestvovale su u alaskom životu na različite načine. Jermeni i Jevreji držali su prodavnice sa ribarskim proizvodima, a Romi, koji nisu smeli da zagaze u vodu, pa nikada nisu bili ni ribari ni ribarski pomoćnici, obavljali su, uslovno rečeno, prljavije poslove, poput izvlačenja mreža, čišćenja ribe i pletenja korpi.

– U Beogradu je prvo postojao turski ribarski esnaf. Srpski beogradski ribarski esnaf začinje se tridesetih godina 19. veka, ali je formiran tek 18. avgusta 1847. godine i kao takav nastavio da živi do pred kraj Prvog svetskog rata. Posle rata ovaj esnaf se reformisao, a tridesetih godina 20. veka prerastao u Beogradsku ribarsku zadrugu. Zadruga je delovala do kraja Drugog svetskog rata, nakon čega se transformisala u Beogradsko ribarsko društvo, iz koga je nastalo Ribarsko gazdinstvo „Ečka“ – objašnjava muzejska savetnica u Istorijskom muzeju Srbije dr Dušica Bojić, autorka izložbe „Dunavski alasi“.

alasib92Osvećenje ribarskog doma 1936.godine (foto: IMS)

Većina dorćolskih alasa imali su kuće i porodice i izdržavali ih isključivo od ribarskog zanata, školovali su decu i živeli skromno. Vremenom su neki od njih otvorili svoje radnje i kafane. U tim prodavnicama nije se prodavala samo sveža i zamrznuta riba, kao danas, već i riblji fileti i mira, gelirana smesa između pihtija i čorbe, koja se pravila od bele ribe kuvane čitave noći sa raznim začinima. Mira se prodavala u teglama i domaćice su je stavljale u sva jela od ribe. Prodavao se i kavijar – od morune, za bogate kupce, i soma, za siromašniji sloj stanovništva. Ribari su jeli i dunavske rakove i školjke. Školjke nisu išle na prodaju, jer nisu smatrane kvalitetnim proizvodom, ali su se zato jeli dunavski rakovi. Deo ulova išao je na pijace i u ribarske radnje, dok se bela riba na šaku delila najsiromašnijima, tako da su dorćolski alasi hranili čitav kraj. Dunav je tada bio jako čist i alasi su pili dunavsku vodu i od nje kuvali alaske čorbe.

– U alaske kafane zalazili su i mnogi čuveni Beograđani koji su voleli riblje specijalitete. Tu su se spremali paprikaši, gulaši, alaska čorba, i tačno se znalo u kojoj kafani je koji specijalitet posebno dobar.

alasimv

Čuvarka za kedere, Muzej nauke i tehnike

 

Alasarenje je podrazumevalo težak rad i jedini način za opstanak bila je saradnja alasa. U Beogradskoj ribarskoj zadruzi, između dva rata, ribari su imali socijalno osiguranje i svoje advokate, a njihove supruge su se porađale u sanatorijumu kod Živkovića – kaže dr Bojić.

Da bi neko bio priznat za ribarskog majstora, morao je da pređe put od šegrta, preko kalfe do alaskog ispita, koji je pokrivao široku paletu znanja. Osim što je imao zadatak da nabroji 202 naziva dunavskih riba, potencijalni alas trebalo je da poznaje i kompletni alaski pribor (pri čemu se jedan isti predmet drugačije zvao na mađarskom, nemačkom i srpskom jeziku), na koji način, kada i gde se baca mreža sa čamaca (šiklje), u koje vreme „radi“ koja riba, kada duva koja vrsta vetrova, po kom vetru se može isploviti na Dunav, a po kom apsolutno ne, od kog do kog datuma je prolećno, a od kog do kog jesenje alasarenje, šta je zimovnik i još mnogo čega drugog.

alasimivalasimi1. Alaska vrata, Đorđe Krstić, 1906. godine

2. Diploma Beogradskog ribarskog udruženja pod pokroviteljstvom princa Đorđa Karađorđevića 1942. godine

 

 

 

– Kako bi ih pratila sreća u poslu, alasi su se strogo pridržavali ribarskih sujeverja, koja su bila vrlo rasprostranjena. Tako se znali kada na Dunav izlaze rečne vile rusalke, kada nijedan ribar ne sme da uđe u čamac, kada ne sme da baci mrežu, jer će mu biti pokidana, a verovali su i u druge rečne demone o kojima su se ispredale razne priče i pričale deci da bi se uplašila i sprečila da sama uđu u čamac i isplove. Ko nije poznvao ova sujeverja mogao je lako da nastrada, jer su imala utemeljanje u realnim pojavama – ističe naša sagovornica.

Malo je poznato, inače, da nam je od alasa ostao i izraz izdevetati, što danas znači dobiti batine. Nekada je, međutim, devetanje imalo drugo značenje. Naime, kada brod plovi Dunavom on ostavlja za sobom trag u jednom, drugom, trećem, četvrtom, petom, sedmom, devetom talasu… Ako alas nije znao da usmeri čamac, dešavalo se da ga zapljusne deveti talas i prevrne.

 

Izložba „Dunavski alasi“

Na izložbi „Dunavski alasi“, koja će od 4. februara do 15. marta biti otvorena u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu, posetioci će moći da se upoznaju sa raznim interesantnim detaljima iz alaskog života. Prema rečima autorke izložbe dr Dušice Bojić, izložba obuhvata period od neolita (ribolovački pribor se od tada nije puno promenio) do savremenog doba, s tim što je akcenat stavljen na priču o dunavskim alasima sa Jalije (donjeg dela Dorćola), koja počinje sa 19. vekom. Ulaznica je 200 dinara, a penzioneri, đaci i studenti plaćaju 100 dinara.

 

Ribarska gospoda

alasiiiUlov morune, Braća Bogdanović i Mika Alas (treći sleva), 1910 (foto: IMS)

 

Jedna od najčuvenijih porodica među dorćolskim alasima bili su Bogdanovići, koji su se generacijama bavili ribarenjem. Najstariji poznati članovi ove porodice bili su Aleksa i Vladimir Bogdanović, kod kojih je alaski zanat učio Mika Alas. Vladimir je bio i potpisnik Mikine alaske diplome. Bogdanovići su se vremenom, zahvaljujući svom umeću, uzdigli sa društvene margine, pa je tako Vladimirov sin, Dragoljub, bio predsednik Ribarske beogradske zadruge, savetnik u Ministarstvu poljoprivrede i ribarstva 1936 – 1939 i vlasnik dve ribarske radnje u Beogradu. Naslednik Dragoljuba Bogdanovića bio je Ivan Ambrozić, jedan od poslednjih pravih dorćolskih alasa, čiji je unuk Dragan umetnički direktor beogradskog Doma omladine.

alasimiii

Dragoljub Bogdanović, predsednik Beogradske ribarske zadruge, oko 1930. godine

Ambrozići su sačuvali sećanja i mnoge predmete koji su pripadali Bogdanovićima, a koje će posetioci moći da vide na izložbi „Dunavski alasi“.

 

Prva slika u tekstu: Som od 130 kilograma (foto: Z. Ilić, alo.rs)

 

Postavite komentar