Poledica

poledicafeature

Čeda Popović, 1920. godine

Kao što prašina, blato i nečistoća nigde u svetu nisu to što su u Beogradu, tako je i poledica u Beogradu nešto osobito, nešto mimo sveta, — nešto strašno i ubistveno.

A zašto? — Iz prostog razloga što još nijedan predsednik opštine beogradske nije javno ubijen

Veče je bilo, maglovito i studeno veče.

Oprezno sam se spuštao jednom od najstrmijih beogradskih ulica, a preda mnom je dosta slobodno koračala jedna dama.

Ne vidim je dobro, ali čujem da na njoj nešto prijatno šušti, (valjda žipon), a po elastičnim i slobodnim pokretima njenim, rekao bih da je mlada i u svoje noge pouzdana.

I balansirajući, kao na konopcu, ja sam u tome trenutku imao samo jednu jedinu želju: da ne padnem. A strepeći i za sebe i za damu, koja je preda mnom koračala, meni se odjednom počeše razvijati misli o strašnom budžetu opštine beogradske, o načinima na koje taj budžet nekud tone i o jedinstvenim stradanjima nesrećnih ljudi koji taj budžet nose na svojim leđima.

„Tolika indiferntnost! Toliko ludilo!“ rekoh ja u sebi, prvi prekor upućujući prestoničkoj inteligenciji, a drugi širokim masama beogradskog građanstva.

I baš u tome trenutku nešto preda mnom lupi.

Ja bolje otvorih oči, ali pred sobom ne videh ništa i nikoga, a ni damu, koja mi je dotle bila stalno pred očima. Znači, ona je pala… Sirota žena.

Zaboravih i na poledicu, i na sve opasnosti koje čoveka na njoj očekuju, i pritrčah nesrećnoj dami.

— Da se niste jako povredili? — upitah je, pošto joj pomogoh da stane na noge.

poledicaiOna mi se u polutami zagleda u oči, i ja u neobičnom sjaju njenih očiju poznadoh mladost, zastiđenost i toplu blagodarnost prema pomoćnoj ruci nepoznata joj čoveka.

— Ne… Hvala vam!…

Onda pođosmo dalje. Ali ne učinismo čestito ni nekoliko koraka unapred, a dama ponovo kliznu i umalo opet ne pade.

— Ako dozvolite, ja ću vas uzeti pod ruku?

Ona ponudu primi, i zahvali mi se, i, kako mi se učini, nemađaše dovoljno reči da mi izrazi svu svoju blagodarnost zbog toga. Onda opet pođosmo dalje.

Dama je, istina, slobodno koračala, ali su se meni nešto počešće skraćivali koraci. Ne znam baš tačno zašto, tek više nisam osećao nikakav strah od poledice; čak više o tome nisam ni mislio. A desna mi ruka gori, kao da sam je u plamen metnuo!

Ali dama opet skliznu, i umalo što i mene ne povuče za sobom. Zaista, kritična situacija!

— Znate šta? — reče mi ona, i zadrža me malo pri tim rečima. — Ja mislim, da bi bolje bilo da ja vas uzmem pod ruku?

I ja uvideh svu umesnost toga predloga, te tako pođosmo dalje na taj način, vajkajući se unisono na opštinu beogradsku, koja je, izgleda, stavila sebi u zadatak da ljude javno lomi kao pogaču i da im zagorčava život svakojakim neprijatnostima.

Siđosmo i u poprečnu, prilično osvetljenu i ravnu ulicu, a niti meni pade na um da joj se predstavim, niti me ona ma i najsitnijom okolnošću podseti na tu moju dužnost.

I idemo tako dalje i bespoštedno ogovaramo opštinu beogradsku. Meni pod pazuhom toplo, mnogo toplo, i osećam da mi je ta toplina prijatna, neobično prijatna.

Tako dospesmo pod veliku električnu lampu, koja je oko sebe prosipala guste snopove svetlosti.

Tada se dama trže, a trgoh se i ja.

— Izvinite!… Ja sam se isuviše zaboravila… Hvala vam!

I ja nešto promucah u tome smislu, poklonih se i produžih put.

Dama se vrati natrag. (Mora biti da je u razgovoru zaboravila na svoj put).

,,Lepa i prijatna ženica!“ rekoh ja u sebi, instinktivno se okretoh za njom, i onda se uplaših od svega, i brže pođoh napred.

Dođoh kući.

Vadim iz džepova poslastice za decu i milujem ih.

— Tatice, ala lepo mirišeš! — reče moj najmlađi sin; uze skut od moga kaputa u svoje nejake ručice i prinese ga nosu. — Kako lepo miriše naš dobri tatica.

Onda mi se i moja najstarija ćerka primače, metnu mi glavu na prsa, i uze čujno uvlačiti vazduh u nos.

— Mama, — reče ona i okrete se mojoj ženi — da znaš što nam tata lepo miriše!

Ja se nađoh u nebranom grožđu, i počeh se oko samog sebe okretati i samog sebe mirisati.

U tom i moja žena ustade sa stolice, priđe mi i poče me mirisati.

— Neki lep miris — reče ona suvo i oči joj se zapališe pakosnom sumnjom.

A ja?…

Zadugo nisam mogao doći k sebi od zabune, dok se najzad ne setih u čemu je stvar. I odmah ispričah sve po redu kako je i šta je bilo. Napadoh svom žestinom slobodnog prestoničkog građanina na opštinu beogradsku, i da bih svoje kavaljerstvo uzdigao pred ženom, rekoh da je toga večera prosto bio u pitanju život jedne od najmlađih i možda najdražesnijih dama beogradskih!

I pošto nikakve bliže podatke o dami nisam mogao dati, to je, evo, već deseti dan kako ja i žena ćutimo jedno od drugog…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

Postavite komentar