Trećepozivci i prvi naši aeroplani

trecepozivcif

Mih Bošković

Odmah po objavi rata 1914. godine, Vazduhoplovna Komanda, čiji je komandant bio inžinjerski major Kosta Miletić, dobije naređenje da se krene za Valjevo. Dva aparata biplana i jedan monoplan tipa Blerio odmah spakovasmo; balonsko odelenje spremi se takođe za pokret i drugog dana ugurasmo se u voz na stanici Crveni Krst kod Niša.

Do Valjeva putovasmo dva dana. Tu utovarismo aeroplane na kola, udarismo ka načelstvu pa okrenusmo levo ulicom koja vodi za Mionicu. Svet za nama, kao da idu sibirski medvedi! Posle pola sata stigosmo na Dabića polje. Na jednoj strani smesti se aeroplansko odeljenje, a na drugo balonsko. Sutradan podigosmo hangare i počesmo da montiramo aeroplane. Kad je sve bilo doterano u red, piloti kapetan Stanković i poručnik Tomić počeše da lete radi trenaže. Iz opštine Valjevske, po naređenju Vrhovne Komande, doboš je lupao po celoj varoši, da su stigli naši aeroplani i da se na njih ne puca.

Posle nekoliko dana Vrhovna Komanda naredi, da jedan aeroplan izvrši izviđenje u pravcu Srem. Mitrovice, a drugi u pravcu Bosanskog Zvornika. Za Mitrovicu bi određen da leti kapetan Stanković sa izviđačem poručnikom Novičićem, a za Zvornik poručnik Tomić, sam na monoplanu. Aeroplani se krenuše odmah po dobivenom naređenju.

Njihov povratak očekivali smo najdalje kroz 2 ½ časa. Međutim, prođe dva, pa i tri časa, a aeroplana još nema. Nervoza u eskadrili već je počela da nastupa. Komandant kapetan Ilić nervozno se još šetao po aerodromu, svaki čas zagledajući u nebo. Uskoro se svi vojnici skupiše na terenu. Dođe komandant balonskog odelenja kapetan Jugović, stiže iz varoši i komandant major Miletić. Prođe 5 časova, a aparata ni od korova. Komandant ode u štab i naredi da ga izveste čim se aeroplani budu vratili. Mene poslaše u Vrhovnu Komandu, da se izvestim, da se nisu aroplani spustili na našu teritoriju. U Vrhovnoj Komandi dočeka me jedan artiljerski major, koji mi reče da u Vrhovnoj Komandi nisu dobili nikakvu vest o aeroplanima.

Kad sam se vratio u eskadrilu bilo je 7 časova. Komandir naredi da se spreme vatre, ako bi se aparati slučajno vratili. Meni pak naredi da opet odem u Vrhovnu Komandu i da se ne vraćam bez izveštaja. Javih se istom majoru u Vrhovnoj Komandi. On mi dade jednu stolicu i zapovedi:

— Sedi tu iza vrata, pa ćemo videti.

Prođe 8 časova nema ništa, 10 časova, opet ništa. Ja počeh već da gubim nadu da ću štogod saznati o aeroplanima. Major me opet jednako ispituje kojekakve stvari iz avijacije:

— Pa, dobro, reci mi jesi li se ti vozio na aeroplanu?

— Jesam, odgovaram ja.

— Pa je li strašno?

— Kako da nije! Čim se dignete u vazduh, kosa se nakostreši ko brezova metla, još da ne daju kožne pantalone bilo bi bruke.

trecepozivciii

Blerio XI

Major čisto ne veruje, vrti glavom i čudi se. Razgovor naš prekide zvonce na telefonu. Major skoči i uhvati za slušalicu pa pogleda na sat. Bila je već blizu ponoć.

— Alo, jel’ to Vrhovna Komanda?

— Da!

— Ovde Zavlaka!

— Ovde Vrhovna Komanda!

— Alo, čekajte,

— Odi ti ovamo! — zapovedi on, pa mi pruži jednu slušalicu.

Ja priđem, uzmem slušalicu u ruke prislonim na uho i čujem ovaj razgovor:

— Ovde načelnik stanice iz Zavlake! Molim vas, da li se nalazi u našoj vojsci artiljeriski kapetan II kl. Živojin Stanković i artiljeriski po-ručnik VojislavNovičić, avijatičari?

— Jest, nalaze se, — veli major. — Ovde je kod mene vojnik iz njihove jedinice i čeka celo veče, da se javi što je bilo s njima.

— Oni su ovde kod mene. Pali su oko Osečine u jednu njivu. Tamo su ih uhvatili vojnici, koji čuvaju ćuprije i propuste, vezali ih i doterali k meni. Ja ih čuvam pod jakom stražom.

— Slušajte — naredi major, — odrešite ih odmah!

Ja zamolim majora, da naredi da se kapetan Stanković javi na telefon. Ne potraja dugo vremena kad po glasu poznadoh kapetana Stankovića.

— Alo, Vrhovna Komanda! Je si li ti Živojine?

— Jesam. Ovde je jedan tvoj vojnik koji čeka da govori s tobom.

Major mi pruži i drugu slušalicu.

— Alo, Jeste li vi g. kapetane?

— Ja sam, a ko je tamo?

— Ovde Mika.

— Slušaj Miko! Meni je nestalo benzina te sam morao da se spustim kod Osečine. Idi, saopšti komandiru, da nam pošalje 4 kante benzina, da bi se mogli vratiti u eskadrilu.

— Razumem g. kapetane!

Sve trčeći pojurih u eskadrilu. Ispod jednog venjaka, koji je služio oficirima kao menaža, sedeli su kapetan Ilić, Jugović i potporučnik Veselinović, zabrinuti sede i ćute. Čim me spaziše počeše me raspitivati sa nestrpljenjem šta je sa aeroplanima. Ja im saopštim moj razgovor na telefonu sa kapetanom Stankovićem.

Kapetan Jugović odmah predloži komandiru da on lično pođe u Osečinu sa lakim artiljerskim kolima sa četvornom zapregom. Komandir pristade i u jedan čas noći krenusmo, sa 4 kante benzina i potrebnim alatom. Sa mnom sedoše u kola Cipov, Milekić i Zelić, mehaničari, i još jedan vojnik. Napred je jašio kapetan Jugović na svojoj Lasti. Kroz Valjevo išli smo hodom, ali čim izađosmo iz varoši kapetan Jugović obode Lastu i pojuri, a mi za njim — pravac Osečina. Kola jure u najvećem trku; mi se tresemo unutra kao krompiri. Zelić debeo pa mu nije prijatno i jednako viče vojniku Spasi koji je jašio na prednjoj zapregi:

— Lakše Spaso! Lakše bre izginućemo svi!

— Moram da teram — odgovara Spasa, — će nam umakne gospo’n kapetan!

Ja se uhvatio za šarage kao pijanica da ne bih izleteo iz kola. Milekić jednako kukuriče kao petao. Zelić je opet znao da laje kao pravi ovčarski pas.

— Lani Zeljo, bre malo! — vičem mu ja, — biće ti lakše!

Zelja poče da laje: „Av, av, av!“, a kola se tresu i skaču kao besna.

Putem smo nailazili na vojnike 5-og prekobrojnog puka, koji su u gomilicama išli na položaje Cera. Duž celoga puta na svakom mostu i propustu postavljena je bila straža od staraca poslednje odbrane. Kod jednog većeg propusta bilo ih je nekoliko. Jedan od njih stajao je kraj propusta s puškom o ramenu, a njegovi drugovi sedeli su nedaleko oko vatre i razgovarali. Tu se zaustavismo i kapetan ih upita da li im je poznato što god o aeroplanu, koji se spustio i njihovoj okolini.

— Šta veli?

— Neopran!.. — pitaju se starci.

— Aeroplan! — ponavlja kapetan Jugović

— Ovaj, znaš, mi smo čuli da su ovi naši jedan čvabski dančift uvatili tamo gorenak, blizu Osečine. — odgovori jedan od njih.

trecepozivcixMi se krenusmo dalje. Posle četvrt časa stigosmo kod drugog propusta. Opet se zaustavismo; opet ih kapetan Jugović zapita:

— Jeste li videli neki aeroplan ovuda?

— Šta veli, more?… neopran?

— Aeroplan! — ponavlja nervozno kapetan Jugović, lupajući Lastu korbačem po sapima.

— Šta li mu je to neopran? — pitaju se oni u čudu između sebe.

— Dančift, dančift! — viče Milekić iz kola.

— A! dančift! — graknuše svi u jedan glas. Ovaj, znaš, jest uvatila ova gornja straža jedan čvapski dančift u Miljkovoj njivi.

I zaista, kad izađosmo iz jedne okuke, ukaza nam se aeroplan u jednoj njivi pokraj puta. Bilo je već 4 časa i počelo je da sviće. Mi poskakasmo sa kola a kapetan Jugović dotera konja do aparata i upita starca, koji je čuvao aeroplan.

— Gde su oficiri, — misleći na kapetana Stankovića i poručnika Novičića.

— Je’l čvapski? — pita stražar.

— Kaki švapski bre! To su naši oficiri! — veli kapetan Jugović.

— More mani se ti toga — veli čiča — pravcate Čvabe! Obučeni u kožu ka mečke!

Zelić, koji je dobro znao da govori francuski, reče nešto kapetanu francuski. Stražari se zgledaše među sebe, kao i nekoliko vojnika 5. prekobrojno puka, koji su jednako u prolazu za položaj svraćali u njivu da vide čvapski dančift.

— More ljudi, ka reko bi da su ovo Čvabe! Vidiš kako čvapski džakaju i imaju odelo od kože ka i oni što ih juče zarobismo! — reče jedan od njih.

Zaista i Zelić i kapetan Jugović imali su na sebi kožne kapute. Čim Jugović primeti da je njihovo držanje izazvalo sumnju kod staraca, on sjaši s konja, skide svoj kožni kaput i na njihovim ramenima ukazaše se kapetanske epolete. Videći pred sobom srpskog oficira starci promeniše malo svoje držanje, ali opet gledaše nas sa izvesnim nepoverenjem. Kapetan Jugović im priđe

— Gde su oficiri.

— Ama, znaš — reče jedan starac, — ako si ti naš oficir, baš da ti i kažemo.

— Pa nego čiji je? — dere se Zelić s puta.

— Jesam, jesam! Ja sam srpski oficir! Pa zar ne vidite srpsku uniformu? — odgovori kapetan Jugović.

Upletoh se i ja u razgovor

— More ne znaš ti ništa, moje dijete. Tako su se i oni juče preobukli u naše oficire. Čvabi, moje dijete, nije verovati! Đavo je Čvabo! U sanovniku i roždaniku piše, da je Čvabo i kišu izmislio — veli čiča.

Kapetan Jugović upita čiču hoće li da nam ispriča kako je stvar tekla.

— A što da neću! Bog s tobom! Kad si naš kako veliš!

Mi opkolismo čiču i on poče:

— Znaš, ovaj, ja sam jučerke bio kod propusta, na straži. Moje drustvo tekem je ručalo, kad najedanput nešto zazvrja u nebu ka’ zolja. Jedan od naših drugara veli:

„More ljudi čujete li kako nešto zvrji na nebu?“

„More kako nebo!“ — veli drugi — „to je bumbar ’vode u strnjiku.“

Ma’ecko se ućuta, pa jopet poče sve jače i jače. Počeše gorekana više nas puške da pucaju po drumu. Mi ’vako, znaš, stali, pa se zagleđujemo jedan u drugoga. Šta li je sad, ka’ velimo. Da nisu Čvabe probili vront? Tekem Jovica, iz našeg drustva, poglednu u nebo i viknu:

„Eno ga!“

„Koga bre?“ — upita naš komandir.

„Čvapskog dančifta“ — veli Jovica.

„K oružju!“ — prodera se naš komandir Stepoje.

Dočepasmo puške.

„Pucaj!“ — veli Stepoje.

Počesmo da pucamo. Dančift poče sve jače da zvrji ka vodenica potočara, pa pravo na nas ka’ smušen, ćer mu čvapsku! Neki od drustva ne htedoše da ga dočekaju, već bjež’ pa u strnjiku. Uteče i komandir straže. Ostanemo ja i ovi ’vod, Tomo. Udvostručimo mi vatru, tekem se dančift ućuta, pa polako ide i jednako se navija, đa na jednu, đa na drugu stranu, pa let, let, let, ka’ neko pile, i pade ’vode u Miljkovu njivu. Iz dančifta počeše da izlaze Čvabe obučene u kožu ka’ mečke. Oči ka u buljine. Mi potrča’mo njima vičući:

„Stoj! Predaj se! Pucaću!“

„Šta se derete matori magarci!“ — viče oni jedan čvabo.

„Mi smo srpski oficiri, nismo švapski.“

„Nećeš ga majci prevariti! Ne!“ — velim mu ja.

U tom stiže i komandir Stepoje sa ostalim drustvom iz strnjike i viknu:

„Vezuj!“

Milentije i Đuro skinuše kanice sa sebe i vezaše Čvabe. Oni jedan Čvabo, znaš, neka krvopija, a oni drugi neki dobar čovek, samo se smeje.

„Deder, ti, Milentije,“ — naredi Stepoje, — „otrkni i vikni predsednika opštine Miljka da dođe ovamo. Ama reci mu, da smo uvatili Čvabe i jedan dančift. Nek požuri, mogli bi ih zarana pobiti i zatrpati.“

Melentije ode. Ne potraja dugo, kad eto ti Miljka.

„Pomozi Bog, Stepoje!“

„Bog ti pomog’o.“

„Đe ga uvatiste?“

„Evo baš ’vodekana u tvojoj njivi.“

„Pa šta da radimo s njima?“ — veli Miljko.

„A šta možemo drugo nego da ih pobijemo i zatrpamo,“ — veli Spasoje, — „a dančift da pošljemo u Valjevo u Vrhovnu Komandu.“

Čvabe prebledeše ka vosak, pa se samo pogledaju.

„More neće da bude dobro“ — veli predsednik — „ovaj znaš, da se ne ljuti načelnik vojne stanice u Zavlaci što smo ih pobili, a nismo ga pitali.“

„More ubijte te švapske džukele“ — veli jedan gospodin što uči u Beogradu za indžinira. ’Vode došao kod rodbine, veli — „Čkola zaključana zato, što Čvabe biju iz topova u Biograd.“

„More, nemojte, ljudi,“ — veli predsednik — „nego da njih oteramo u Zavlaku načalniku, a on tamo zna zakon ratni pa neka im sudi.“

„Pa ajd, kako ti kažeš, Miljko!“ — velimo mi.

Čvabe kad to čuše, malo se, ka’ bi’ rek’o, povratiše. Stepoje postavi mene i mog drugara da čuvamo ovaj ’vode dančift, a sam sa četiri čoveka sćera Čvabe vezane u Zavlaku.“

Tako ovaj starac završi svoju čudnovatu priču. Kapetan nam naredi da ostanemo kod aparata, a sam sa kolima ode u Zavlaku po pilote.

Posle onog silnog treskanja na kolima osećali smo se umoreni, te sva trojica zaspasmo pod krilima aeroplana. Ko zna dokle bi spavali, da nas vojnik ne probudi, jer je primetio kola na drumu koja se vraćahu iz Zavlake.

Uz pripomoć seljaka, koji su dotrčali iz okolnih sela da vide aeroplan i pilote, izneli smo gotovo na rukama aeroplan preko razvaljenih plotova na jedan manji plato, odakle je aeroplan mogao dekolirati.

Kad ispratismo aparat, priđe nam jedan dežmekasti čičica i pozva nas da se malo potkrepimo. Mi rado prihvatismo njegovu ponudu. Seljanke behu donele dve vruće proje, jedan zastrug kajmaka, jedan sira, dva pečena pileta i rakije. Čutura poče da šeta od ruke do ruke:

— Spasi Bog! — reče Milun, onaj starac, što dokazivaše da je uhvatio dančift.

— Na spasenije! — odgovorih ja.

— More Milune — našalih se — reći ću komandiru da te predloži za orden „Marije Stojkove“.

— Pa i pravo je! — veli Milun. — Zar smo se malo mučili!

 

Priredio Milorad Jovanović

 

Postavite komentar