Otišao na kraj sveta da vrati dug

Dejanfeature

Dug je zao drug, kaže narodna poslovica, a Dejanu Milijanoviću (46) bilo je toliko stalo da raskine to mučno “drugarstvo”, da je otišao čak na kraj sveta* kako bi zaradio dovoljno da se razd(r)uži.

U Jamalo – neneckom okrugu, stotinak kilometara unutar Polarnog kruga, a 130 daleko od najbližeg grada – Urengoja, koji je, opet, više od 3.000 kilometara udaljen od Moskve, Dejan već sedam meseci radi na izgradnji naftovoda – sedam dana u nedelji, pri temperaturama vazduha od minus 50, zimi, do preko 30 stepeni celzijusovih leti, uz svu “egzotiku” koju čine Neneci (“ruski indijanci”), medvedi, mušice koje bodu do krvi i još mnogo čega.

Posao brusača u Rusiji dobio je na preporuku kuma. Pošto nikada ranije nije brusio varove na rezervoarima za naftu visokim 15 metara, već je brusilicu koristio za “sitnije” radove (a i to retko), Dejan je pre odlaska u Sibir završio 45 – odnevnu obuku u Smederevu. U međuvremenu, o klimi, stanovništvu i svemu ostalom što čini život u Jamalskom okrugu, informisao se uglavnom preko interneta.

DejaniiiDejani

 

 

 

 

 

 

 

 

Dejan Milijanović na Moskovskom aerodromu (levo) i Na granici Polarnog kruga: Dejan (u sredini) sa kolegama (desno)

No, kada se našao u Rusiji, ispostavilo se da je stvarnost unekoliko drugačija.

- Koliko god da “gugluješ”, to te neće pripremiti za minus 50 stepeni celzijusovih. Na tako niskim temperaturama, nije neobično da se očni kapci slepe od hladnoće, čak i ako nosiš zaštitne naočari. Samo zažmuriš na par sekundi, da ne gledaš var, i više ne možeš da ih otvoriš. Ako je tada u blizini neki kolega, dovoljno je da viknem ili podignem ruku, i on će me, kao slepca, sprovesti do kontejnera da se otkravim na toploti. Ako niko nije blizu, pokušaš da se ugreješ tako što na očne duplje prisloniš dlanove. Glavno je da ništa ne radiš na silu. Neki su probali, pa su počupali trepavice i iskidali kapke – objašnjava Dejan.

DejanvKada izlazi na sibirski minus, Dejan obavezno obuče donji deo trenerke, zatim jednu ili dve majice, duksericu, duksericu sa kapuljačom, radni prsluk i kombinezon. Na glavu, pored kapuljače, navuče kapu i potkapu. Obuje vunene čarape i valjenke

Živo blato

On kaže da je pre odlaska u Rusiju na “guglu” video samo slike Sibira pod snegom ili kada procveta. A kako tajga izgleda u međuperiodu – kada se pretvori u beskrajno more blata, otkrio je tek kada je tamo stigao.
- Tako lepljivo blato, kao sibirsko, nigde nisam video. Kada počneš da toneš u njega, teško je izvući se bez pomoći. Najlakši način je kad čoveka “pokupe” kašikom rovokopača. Ali, ako rovokopač ne može da priđe, izvlače te pomoću konopca. Pre nego što počnu, moraš da odvežeš pertle na obući i raskopčaš radni kombinezon, da bi uopšte mogli da te izvuku. Tako na kraju ostaneš samo u donjem rublju, blatnjav, ali spasen – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, na objektu gde radi angažovano je blizu 1.000 ljudi. Najviše Srba – oko 400; zatim, oko 300 Kirgiza, nešto Rusa i šačica Hrvata. Svi su smešteni u kontejnerima, po četvorica u svakom, a kontejneri su povezani hodnikom, kojim se dolazi do zajedničkih toaleta i tuš – kabina. Radi se sedam dana u nedelji, po 10 časova dnevno, izuzev nedeljom (od 8 do 14h). Nakon tri meseca rada svakom sleduju dve nedelje odmora.

Radna nedelja od 66 sati

- Prijatelji me pitaju kako izdržavam. Prosto, probudiš se i prelomiš u glavi da ideš da uzmeš dnevnicu od šest hiljada. I teraš… Ima dana kada si uveče mrtav umoran, a ima dana i kada posao stane, jer nije doteran materijal, ili se pokvari kran. Ipak, i tada se piše da radiš. Nije problem da popušiš cigaretu, popiješ kafu. Zimi radiš koliko možeš, a kad osetiš da ne možeš, skloniš se u kontejner sa grejalicama. Niko ti ne broji koliko puta ulaziš. Ali, nema izvlačenja – ako se izvlačiš, tvoj deo posla pada na drugoga, a to niko neće da toleriše – napominje Dejan.

DejanxDejan na radnom mestu sa kolegom Kirgizom

 

Hrana, kaže, nije loša, jedino mu smeta što je doručak “mršav”: viršla, parče kačkavalja i jaje. Ili marmelada. Ili sutlijaš, ali slan. Ili griz, isto slan.

- Ručak je solidan, biraš između tri jela, a večera je slična ručku. Meso, pire krompir, makaroni, gulaš… Međutim, za neka njihova jela “nemam stomak”. Recimo, nije mi jasno kako mogu da u supu sa rezancima i povrćem i svim što već normalno ide u supu, na kraju ubace – sardinu iz konzerve!?

Nomadi, čuvari jelena

Dejanov kamp sa gradilištem udaljen je desetak kilometara od asfaltiranog puta, a svuda unaokolo, dokle pogled seže, pružaju se šume breza i četinara. Priroda je neobično lepa, ali čovek stalno mora biti na oprezu. Dešava se da medved uđe u naselje, a čim otopli treba se izboriti sa komarcima, obadima i maškama.

- Maške su male mušice, poput naših vinskih mušica. Ali, kada te ubodu, samo osetiš kako ti lije krv iz mesta uboda, a pod kožom ti se stvori otok kao bubuljica veličine klikera. Ubole su me desetinu puta, posebno dok sam radio na ispostavi udaljenoj 250 kilometara severno od našeg kampa, prvoj u nizu od naftnog izvora. Tamo je močvarno zemljište i moguće je raditi samo kada se zemlja smrzne, od novembra do maja.

Ipak, ima i lepih stvari. Na primer, u okolini kampa ili pored puta za grad često viđamo Nenece, čuvare i uzgajivače jelena. To je starosedelački narod, nalik na indijance iz Severne Amerike. Neneci su nomadi, a jeleni su njihovo najveće blago, jer od jelenskih koža izrađuju svoje šatore, odeću, obuću… Ta odeća je toliko topla da u njoj mogu da spavaju na snegu – priča Dejan.

DejanxvDejanxiii

 

 

 

 

 

 

 

 

Neneci su nomadi, čuvari jelena (slika levo: realhistoryww.com); Odeća, obuća i šatori Neneca izrađeni su od jelenske kože (slika desno: eremynicholl.photoshelter.com)

Do najbližeg grada – Urengoja, kako kaže, odlazi uglavnom nedeljom, da kupi najneophodnije. Nema računa da ide češće, jer otići do grada, u principu, znači uzeti slobodan dan i izgubiti dnevnicu, i otprilike isto toliko potrošiti u gradu. Iako se Jamalski okrug poslednjih par decenija ubrzano razvija, čini mu se da stanovništvo tamošnjih gradova baš i ne živi u blagostanju.

- Kada se zađe u manje uličice, vidi se koliko im je loša infrastruktura. Često je lošija od beogradske.

Što se tiče žitelja gradova, žene lepo izgledaju, ali muškarci kao da su se zaglavili u devedesetim. Većina njih nosi uske pantalone, šimike i frizure “tarzanke”. Moj utisak je da oni ne štede da nešto stvore, već sve daju na sebe – na odeću, dobre automobile, a kada im uđeš u kuću vidiš zemljani pod – kaže on.

Možda će se, na kraju, neko zapitati kome je to Dejan dužan kada je otišao do Jamala, da živi i radi u tim uslovima. Da li su to neki kriminalci? Zelenaši?

Ne, nisu neki kriminalci. Podigao je kredit u jednoj banci.

 

 

Zabranjeni grad

Dejaniv

Na minus 30 stepeni celzijusovih

Na pet minuta hoda od Dejanovog radničkog kampa nalazi se naselje za radnike “Transnjefta”, koje zovu Zabranjeni grad. Oko 40 paviljona okruženo je žičanom ogradom, svuda su postavljene kamere, a na ulazu je rampa, koju kontrolišu naoružani čuvari. Ulaz je dozvoljen samo zaposlenima “Transnjefta”, i ljudima koji imaju odobrenje ove firme.

- Ponekad nam čuvari dozvole da odemo do prodavnice u Zabranjenom gradu, jer vole Srbe. Ponuda robe je ista kao u Moskvi – kaže Dejan.

 

Kao u vremeplovu

Kada dolazi u Srbiju na odmor, Dejanu se čini kao da putuje kroz vreme.

- Avion za Moskvu poleće u 10:15 časova iz Novog Urengoja. Do Moskve imam četiri sata leta, ali, po moskovskom vremenu, tamo slećem u 12:15. Onda iz Moskve polećem za Beograd u 22:30, putujem dva sata, i slećem u Beograd u 22:30, po našem vremenu. Prosto se zapitam: Kada će se završiti ovaj dan???

 

* Na jeziku starosedelaca, ugrofinskog naroda Neneci, “Jamal” znači “kraj sveta”.

Glavni grad Jamala je Salehard, koji je udaljen od Moskve koliko i Pariz. U Jamalu, inače, živi nešto preko pola miliona stanovnika, a tu se proizvodi 90 odsto ruskog prirodnog gasa i oko 12 odsto ruske nafte.

 

Tagovi:  , , ,

4 komentara za Otišao na kraj sveta da vrati dug

  • Sasvim Prirodno  kaže:

    Trazimo kontakt na Jamalu radi potencijalnog snimanja emisije na tom poluostrvu. Unapred Hvala

    • Ninoslav  kaže:

      Dejan je bio na gradiliste zvano kec dalje severnije je dvojka a najsevernije 790km se nalazi Sabeta kec i dvojka su premija u odnosu na Sabetu gde Novi Urangoj vidis jedino ako ne daj boze slomis ruku ili dobijes upalu pluca…Do prosle godine se na Sabetu moglo doci samo helihopterom let traje 4h otprilike u zavisnosti od vetra…Sto se tice kontakta za snimanje emisije Velestroj Beograd- Novy Beograd Surcinski put 1z

  • Сале  kaže:

    Ово што сам баш прочитао је фантастично, Деки бас има смисла за путопис , све што треба је речено, без неке помпе и све је практично.Мене интересује где је у Смедереву Деки завршио курс за брусача, ја бих хтео да опробам своју срећу у Сибиру.
    Поздрав Сале БГ

  • Сале  kaže:

    Ако може Деки да каже где је Смедереву положио завариоца ја бих хтео ито да окушам своји срећу у Сибиру како Руси кажу “Моя Судба в моих руках”
    поздрав Сале Београд

Postavite komentar