Povratak

povratakfeat

Povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu

Dragutin Ilić – Jejo, Domovina, kalendar za 1918. godinu, Krf

– Nemojde, valjevska podvalo, da me presecaš, kad pričam! – reče Blagoje Savatić drugu Nedeljku Timotiću i čvoknu noktom od palca po žišci, što se žagrila na maloj zemljanoj luši, koja je kupljena u Mladenovcu još u ono zlatno, srećno vreme, kada nije bilo ni pomena o velikom svetskom krvoproliću. – Ostavi nas, da dovršimo eglenu, pa posle pričaj, dokle hoćeš… Pa, eto, braćo, jest, ako Bog da, skoro ćemo mi svojim kućama. Hoćemo, Boga mi! Vidim ja, mnogo se nešto užurbali po štabu. Komandant već tri dana ne dolazi s položaja, tamo mu i ručak šalju. Pa još da znate, šta mi juče ćata napriča… a ćata zna sve!… Veli ćata: „Sad, ili nikad!“ – Kaže on: „Rusi krenuli, Englezi takođe, a Francuzi i Talijani satrli Švabu do zemlje“… Pa tu ti se umešao i Japanac, i Amerikanac, i trista još nekih naroda! Hoće, daće Bog, da se i ovo svrši jedanput, da i mi još jedanput udarimo motikama po debeloj srpskoj oranici!…

– Ama znaš, Radovane, da je da se samo domčamo svoje zemlje, pa posle neka traje rat, ako hoće, još sto godina! Da uđem, brate, samo u kuću, da još jedanput vidim ono roblje, pa posle neka umrem! Leći ću lepo na onaj svoj krevetac, zovnuću Jovanku pa ću joj kazati: „E, pa sad, Joko, pali sveću! Sad više ništa ne želim!“… A ja sam vam se, braćo, i naigrao, i napevao, i lepih cura nagledao! Sada, eto, prođosmo i sveta… Pre sam mislio, da mu je ta Afrika tamo negde u bestragiji, kad sada vidim, da je kao od mene do tebe. Prošiša ti, brate, Francuz dvanaest mora za pet dana, pa kvitarac!…

– Znam ja, bogme, kao da gledam: eto nas u našoj lepoj Srbiji do Tomina – dne, ama kao što je jedan i jedan dva!… Ulazimo mi, na priliku, u Niš, a narod izmileo iz kuća kao mrav! Žene, crne žene, poređale se, kao odavde ej tamo do onoga brega, pa nude razne ćakonije i pitaju: „Aih, braćo, dođoste li, ako Boga znate!?“… A mi odgovaramo: „Dođosmo, eto! Dođosmo, i tu ostajemo!“ – Tako ćemo da im odgovorimo… Neću ja, brate Radovane, da mi ovde ostanu kosti! Skoro ćemo mi svi u Srbiju, ako Bog da!…

– Pa onda, idemo tako dalje, i to vozom, jer Švaba i Bugara nigde nema: oni su davno pobegli preko Dunava, napustili su ceo Banat, pa se utvrđuju čak tamo iza njega. Vozimo se mi, a železničari više ne pitaju: što si ti, Ljubisave, kao jedan prost seljak, ušao u prvu klasu, već viču: „Ulazite, braćo, pa sedajte gde koji miluje!“… Na železničkim stanicama sijaset sveta. Ovde vidiš starca na štulama; onde pogurenu starku, jedva kobelja, toliko je stara. Izišli i oni, da vide srpsku vojsku: samo nju da vide, pa posle ne mare što će odmah pomreti!…

povrataki– Moj deda Jeremija izišao na mladenovačku stanicu, pa šara očima po prozorčićima od vagona: mene traži sinji kukavac! Naslonio se na štap, a kolena mu klecaju kao šibljika na severcu. Bio je i pre sed, ali sada, eto, obeleo kao apostol! Lice mu namračeno, ali oči svetle kao sunce: očekuju one sreću i blagost nebesnu! Ali očni vid prilično ga izdao, pa ne vidi da mu ja mašem rukom. Moj Milutin, koga sam pre zvao Purcom, iždžikljao skoro metar i po, pa me, eto, smotri nekako i poznade me. On viče deda Jeremiji: „Deda, deda, eno tate! On je, slave mi!“… „Neće biti, dijete!“ odgovara deda i prilazi bliže. „Vidiš, da je ono neki drugi: prosed, gotovo star čovek!“… A ja sve to čujem i dovikujem, koliko me grlo donosi: „Purco, Purco! Hodi tati! Pogodio si: ja sam, ja sam!“ – A Purca trči mome prozorčetu i viče: „Tata, brzo silazi! Svi smo došli, da te dočekamo!“ – Tako viče moj Purca, a meni liju suze niz obraze, kao da sam jeo ren!…

Blagoje izgovori ove reči i obrisa rukom suzu, što se kotrljala niz neobrijano lice, skačući lagano s dlake na dlaku, kao što se lagano svlači kap rose niz maljavo kukuruzovo pero. A drugovi opaziše to i povikaše:

– Ostavi, čoveče, takve priče! Vidiš da ne možeš da govoriš bez plača! Ne liči to srpskom vojniku!…

– Ne liči – nastavi Blagoje, – ali tako mora da bude… Pa, evo, da nastavim, ako ćete slušati… Zovnuo mene Purca, a deda zanemeo od čuda. Ne ume da pođe. Metnuo šaku iznad obrva, da mu ne smeta sunce, pa gleda netremice u mene, ali nikako da me pozna. Ja milujem Purcu po glavi… Sišao bih, ali bojim se poći će voz. Onda vičem: „Oj, deda, odider ovamo! Ta ja sam! Šta ti je, zar me ne poznaješ!?“ – Tada deda Jeremija prilazi i rukuje se sa mnom. Ljubim ja njemu ruku, a ljubi i on meni. Ali ja istržem ruku i ne dam da je ljubi star čovek. On mi onda veli: „Hajde, silazi! Hajdmo kući!“ – „E, moj deda, – odgovaram ja, – sišao bih ja, kada bih smeo… Moramo mi dalje za Švabom!“ – Deda hoće još nešto da kaže, kad eto ti moje majke; s njome moja žena, sestre i moje dve kćerčice. Zadžakaše i gotovo odgurnuše dedu od prozorčeta, pa povikaše: „Aih, Blagoje, jesi li ti to, krsta ti nebesnog!?“… Moja majka pogrbala, došla manja, nego što beše pokojna baba Ilinka Timotijevićeva, što je kuvala po selu panahije, kad ko umre; došla kao suva grana, iznemoćala: jedva ide, ojadnila kao niko njen. Ona jedva može da me dovikne: „Blažo, sinko, dođe li mi jedanput maji!?“ – A ja je hvatam za ruku i kažem: „Evo, majo, dođoh ti i, ako Bog da, skoro ću se vratiti kući… A sad, bogme, majo, opet moram ovako s vojskom“… Ona ne ume ništa da odgovori, već samo briše oči jaglukom, i kao da pokušava da proguta radost i čemer, što su joj se pomešali u guši!…

Tu Blagoje prevuče rukom preko čela, da bi, izgleda, razagnao s njega mračne bore, pa nastavi živo:

povratakii– Moja kćerčica Radmila porasla… Čitava devojka. Jovanka, moja žena, obukla joj dugačku suknju… bogme, lepo je obukla. Radmila me gleda svojim krupnim, pametnim očima, pa ih češće obara zemlji. Stidi se, jer me se jedva seća. Žalosti moja: ne može da pozna svoga roditelja! Meni teško, braćo,… teško mi do Boga, ali se savlađujem i velim Radmili: „Hodi, vrajlice, svome taji! Ponela si se, što si matora cura, pa i ne gledaš svoga taju!“ – Rada se postidela od moga prekora, pa mi brzo pritrčava i ljubi mi po nekoliko puta obe ruke. A mala moja Radojka drži Jovanku za suknju, metnula prstić u usta, pa krije očice iza materine suknje. Ona me nikako ne poznaje od dve godine, kada pođosmo u svet. Nisam siguran da je to moje dete, pa zato pitam ženu: „Jesi li ti to, Joko? – A ko ti je to iza leđa?“ – Jovanka, uplakana, kaže: „Ja sam, Blažo, Bog s tobom!… Ovo ti je ćerka“. Podiže dete i dodade mi ga. Ja uzeh mezimče i toplo ga obasuh poljupcima, a ono zavriska…

– Uplašilo se dete od te bradurine! – primeti Valjevac Nedeljko.

Blagoje i ne ču, šta reče „valjevska podvala“, već produži dalje:

– A moje sestre drže po jabuku i čekaju, da i na njih doće red, da se i one pozdrave… Malo, pa i s njima se ljubim i pitam ih, kako su, i šta se radi po selu. Mala Radojka već se oslobodila i viče: „Tata, otelila se Košava! Imamo malo tele! Da znaš, tata, što je lepo!“… A deda Jeremija skida s vrata kajiš od čuture s rakijom. On je častio redom vojnike, kako je koga stigao. Sad pruža celu čuturu meni i veli: „Nazdravi, sinko! Pij u svoje zdravlje i pomeni Gospoda, koji te je opet vratio kući!“… U tome pisnu voz za polazak!…

– Nutode! – uzviknu Valjevac Nedeljko. – A šta ćeš sada da radiš!?

– Šta ću drugo, nego da im svima kažem „zbogom“ i „doviđenja“!? – Svi će oni da poviču: „Ostani, zaboga! Dosta si ratovao, hajde sada nama!“ – Ali ja im odgovaram, da se strpe još samo nekoliko dana: mir je tu!… Eto, to će sve tako da bude… videćete!…

Jevđo Katić, iz Gorobilja, povika Blagoju, prevlačeći rukom ispod guše:

– Evo, Blažo, ovđe sam najtanji, pa kolji, ako te komandir ne bi odmah pustio na odsustvo!…

– Pustio bih ga, vala, i ja – završi Valjevac Nedeljko, – pa makar zbog odsustva Blagoja Savatića trajao rat još pet godina!…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

Postavite komentar