Đake tukli do iznemoglosti

Danas je gotovo nezamislivo da dete dođe iz škole i ispriča da ga je učitelj istukao. Prvo bi se zgranuli roditelji, pa društvo i takav “pedagog” bio bi odmah smenjen, a verovatno bi mu bio i zabranjen rad sa decom. Nekada je, međutim, batinanje đaka bio potpuno legalan i opšte prihvaćen obrazovno – vaspitni metod – “Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!”
Tada su nastale i poslovice: “Ko nije tučen, nije ni naučen”, “Dijete nebijeno, slabo odgojeno.” “Batina je iz raja izašla”…

Batina je carevala još od samog osnivanja prvih škola. Obrazovanje i disciplinovanje bilo je nezamislivo bez kaštige. Svako neprimereno ponašanje, drugačije mišljenje, pa čak i neznanje podrazumevalo je kažnjavanje, a kazne su bile rigorozne – šamari, prut, šibanje, falake, klečanje na kukuruzu, apsa…Iz sadašnje perspective – krajnje surovo. Zaista je bilo bolno biti đak!

Bolna nauka: Obavezan pribor svakog đaka i “vaspitanje” koje se podrazumevalo – batina

– U patrijarhalnoj Srbiji da bi se postiglo primereno ponašanje deteta često je u vaspitanju primenjivana kazna, uz opšti stav da dete koje nije kažnjavano nikada neće postati dobar čovek. Kakve su kazne primenjivane u školama, na koji su način učenici zlostavljani i mučeni, koliko su patili dok su išli u školu, najčešće nije zabeleženo u starim istorijama o vaspitanju, ali brojna sazanja dobijamo iz biografija i memoarske građe koje su ostavili školovani, istaknuti ljudi tog doba – piše Gordana Pavlović – Lazarević u katalogu “Od kaštiga do dečjih prava”.

Vaspitne batine po školama:

Klečanje na kukuruzu i neizbežan prut (scenske skulpture Marka Crnobrnje, Pedagoški muzej Beograd)

Tako, o “kamdžijama po goloj koži” piše Dositej Obradović. Sava Tekelija u autobiografiji opisuje svog učitelja kao tiranina čiju su palicu svi dobro zapamtili, a Sima Milutinović Sarajlija je prvog dana škole dobio takve batine od učitelja, da se u tu školu više nikada nije vratio. Vuk Karadžić je zapisao da je u njegovo vreme postojao običaj da se u subotu đaci tuku bez obzira na to da li su krivi ili ne. Taj običaj zvao se „subota đačka bubota”.
Petar Runjanin (1775-1839), učitelj i sveštenik iz Kuzmina u Sremu, u svojim sećanjima opisuje način na koji su u njegovo doba kažnjavani učenici: “Ako je koje dete u čemu pogrešilo, metuli bi mu noge u falake i po tabani 40, 50, više ili manje štapova udarali. Jadna deca kao mačke krmauču i po dva i više dana na noge stati ne mogu.”

Uobičajene kazne: “Aps” (zatvor i po dva dana), uglavnom za starije đake i “falake” – Daske s dvostrukim otvorom u koje su bile ukleštene noge učenika, a učitelj bi ga šibao po tabanima

Brojna svedočenja i građa postoji i o jedinom učitelju škole u Smederevu Jovanu Rančiću koji je 1806. godine došao da “vaspitava” i zaveo pravi terror, jer je decu kažnjavao za sve moguće prekršaje, učinjene van škole, u kući ili po sokacima.
Bilo je i učitelja (po svedočenju dr Milovana Spasića) koji su “učenike kažnjavali obešenim panjem o vrat. Ovako naoružano dete, moralo je ići od škole do kuće i natrag u školu doći.”
– Prvi program za osnovne škole donet je 1838. godine. Stefan Stefanović, popečitelj prosveštenija, obišao je sve škole u Srbiji i nakon izvršene inspekcije, izdao je u Kragujevcu “Nastavlenije za učitelje pravitelstveni i obštestveni škola u Knjažestvu Srbiji”. To su bila prva uputstva učiteljima za praktičan nastavno – vaspitni rad, a ujedno su i definisane dužnosti učenika. Postupci učitelja, međutim, bili su protivrečni oficijelnim zahtevima. Prvi opšti zakon o školama donet je 1844. godine, a tada je izdat i novi pravilnik koji je podsticao učitelje da postupaju čovečnije sa učenicima i osuđivao je surove kazne. Težilo se tome da se disciplina postigne ne kaznom, već ljubavlju i poštovanjem prema učitelju – piše Gordana Pavlović – Lazarević.

Crne i zlatne table: Za najgoreg i najboljeg đaka meseca

Upotreba batina po školama konačno je zabranjena u svakom obliku 1879. godine. Tada su kao podsticajno sredstvo uvedene crne i zlatne table i đačke knjižice. (Na table su se krajem meseca beležila imena najboljih i najgorih đaka). Uslovi školovanja su postali humaniji, ali još dugo posle toga primenjivane su nasilne metode.

Olivera Radaković