Dve slike

starouzicefeature

Milan Đ. Milićević, 1895

Prva slika

Pre nekoliko godina, priča g. Đorđe Radulović, rođeni Mostarac, a danas carinik na Javoru: nekakim slučajem zapali se krov mostarskoj barutani koja se nalazi na glavi mosta, a s leve strane reke Neretve. Sve živo pobeže iz varoši u polje, bojeći se pogibije, koja mora snaći svu varoš čim vatra siđe do baruta. Sprava požarnih nije bilo. Turske vojničke starešine nisu znale šta da rade, da bi nesreću otklonile! Derviš-Paša, nastariji među njima, kose je svoje čupao što ne može da ugasi tu zloslutnu vatru.

Svak je, prestravljen, očekivao strahoviti prasak i – smrt.

U Mostaru, međutim, živeo je jedan starac, Turčin, varoški vodonoša, koga su obično zvali Kučuk. Ovaj vodonoša, terajući ulicom svoga konja s kožnim bisazima punima vode, ugleda da gori krov na barutani. Ne govoreći nikom ništa, dovede konja pod kulu; nekako bajonetom jedne nizamske puške otključa vrata na avliji oko kule, i uprtivši bisag s vodom, lagano uza stepenice ode na kulu, uspenje se na krov koji još nije bio sav obuzeo plamen. Štedljivo polivajući vodom vatru, on je toliko savlada da je mogao još sići i doneti onaj drugi bisag s vodom. Tako taj odvažni sakadžija ugasi plamen, očuva barutanu od požara, Mostar od stromoroma, i Mostarce od strahote i – smrti!

Derviš-paša, vojnički zapovednik u Mostaru, telegrafom sav taj slučaj javi u Carigrad. Drugi dan naredi on da se vodonoša odvede u hamam, da se izmije i obrije; na izlasku iz kupatila obuku ga u nove skupocene haljine, podvedu mu te uzjaše najboljega pašinoga hata, i tako ga provedu kroz Mostar vičući pred njim:

„Ovako car nagrađuje one u kojih je junačko. srce!“

Siromašni vodonoša Kučuk je bio postao počasni paša, dobio je od cara platu, i pravo da svakad sedi u medžlisu opštine mostarske.

Druga slika

Maja 24. godine 1874. udari grom u zvonaru užičke crkve, i upali je ozgo s krova. Opasnost je bila neminovna da izgori sva crkva. Slegao se silan svet; sve starešine građanske, vojničke i crkvene tu su; ali niko ne zna da kaže kako bi se proždrljivi plamen pogasio. Neki su ljudi govorili da bi dali i 300 dukata onom ko bi crkvu spasao od vatre. Ali se niko ne usuđivaše da, s opasnošću svoga života, ide na visoku zvonaru i onamo da se bori s vatrom.

starouziceiStaro Užice

Najposle, tri mladića: Ljubisav Avramović, Marko Bogdanović, i Marijan Petrović odvaže se da vatru pogase, makar i poginuli.

I srećno se uspužu na visinu, vatru ustave, pogase, i tako crkvu spasu od požara.

Juna 8. godine 1874. užički opštinski odbor, sa starešinama svih esnafa, i s okružnim protom, odluči: da se toj trojici mladića iz crkvene kase, u ime nagrade za junačku uslugu, da 60 dukata ćesarskih.

Stvar ta dođe pred užičku konzistoriju, i ona, aktom svojim od 26. aprila 1876. KBr. 600, odobri da se izda iz crkvene kase 60 dukata onoj trojici mladića

Ovo se moglo da izreče tek posle dve godine!

Ali tom rešenju potrebno je da i ministar prosvete da svoje odobrenje. G. Ministar prosvete i crkvenih poslova, pročitavši ovo rešenje, svojom rukom napisa ovo:

„Crkveni se novci ne mogu izdavati za take usluge, koje su građani dužni i bez nagrade činiti. Ako opština hoće te ljude da nagradi, ona može to činiti dobrovoljnim prilogom.“ 6. maja 1877. Br. 1696.

Objašnjavanja ne treba!…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

Postavite komentar