Strelac

strelacfeature

Janko Veselinović, Kalendar Smiljevac, 1893. godine

– Ima mi preko osamdeset godina, – pričaše čiča Filip u jednom društvu. – Ovde u selu, pa ni u kapetaniji, nema mi parnjaka; pamtim gotovo sve stare. Pamtim Čupića, video sam jedared Karađorđa; pamtim gospodara Miloša – sve, more!… Kad je bila bitka na Dublju, ja sam onda išao za plugom.

I onda, u ono doba, bio je naš kmet neki Stanojlo. Svi smo ga zvali čičom. To je bio osrednjega rasta čovek, plećat, brkat i strašan. Pred krajinu bio je hajduk, i strašno je tukao Turke, pa su ga se, bogme, mnogi i pribojavali. Njegov Ivan bio mi je drug. A tek što smo se bili zamomčili.

Licem na Ivanj – dan, iskupili se mi pred Stanojlovom kućom, da malo poigramo. Dan bio lep, kao što ga samo Bog mogao dati. I zazelenelo i zametnulo se; već stižu petrovače.

Mi malo podalje, a Stanojlo seo s dvojicom-trojicom, te razgovara. Dok tek banu nekoliko Turaka.

Mi vidimo da je tu Stanojlo, pa i ne mislimo da bežimo. Ne smeju Turci od njega nama ništa.

Priđoše mu lepo, pa se pozdraviše i posedaše naokolo. Svi popališe lule, a već Stanojlo svoga trešnjevca (lula, čibuk) nije ni puštao iz ruke. Mi malo gledasmo u njih, pa onda počesmo igrati. Nismo ni videli šta oni čine.

A oni tamo – amo, pa zametoše nišan i počeše u nišan gađati.

Udri jedan – promaši! drugi – promaši! treći – udari u nišan!

– Ejvala, Avdo! Ejvala! – povikaše Turci.

Opet počeše gađati. Neko pogodi niže, neko više, neko promaši, ali Avda sve u mesto. Mi se pustili iz kola, pa gledamo. Stanjlo sedi, puši i ćuti. A Turci okupiše hvaliti Avdu:

– E, biva, jesi junak!

– I nišanđija!

– I ćovjek!

– I nejma te pod ovom zvijezdom !

– I nejma! – rekoše i drugi Turci.

Stanojlu nabrekle žile na čelu. Vidi se da se naljutio.

– Ama, šta vi, Turci? – reče osorljivo.

– Zar nijesi viđeo?! Ovo je nišanđija, biva, nejma mu u svijetu ravna!

– Zar baš u svetu?

– Ni đaura, ni Turćina!

– Ivane! – viknu Stanojlo.

Ivan je stajao sa mnom, te gledao i slušao. Kad ču da ga viknu, on otrča.

– Donesi mi šišanu! – reče mu on.

Ivan ode u kuću. Zamalo, i vrati se sa šišanom. Sjaji se, pusta, kao ogledalo. Kao da je od majstora. I pruži mu je.

On istrese vatru iz lule, pa je pruži Ivanu zajedno sa čubukom.

– Na, zadeni je iza vrata! Ivan zadenu.

strelaciDesno od jahačeve glave, iza vrata, vidi se lula koja viri (pročitaj komentar dole)

– Hajde pravo! Izbroj pedeset koraka! Broj na glas!

– Stoj! – viknu Stanojlo. Ivan stane.

– Okreni se meni!

On se okrete. Lula je strčala iza vrata: nema ni puna ped.

Svi se okameniše. I da očima ne pogledaju jedan drugoga, ne bi rekao da su živi ljudi. Stanojlo diže šišanu, uze je u levu ruku, a palcem desne protre kremen.

– Stanojlo! – viknuše dvojica-trojica. On samo prevali očima, oni zavezaše.

Ivan je bio bled kao krpa, ali se ne mače… Stanojlo nanišani. E, premrli smo!… Šišana puče, a nas sve prože neka studen… Kad se raziđe dim, mi videsmo Ivana gde stoji, go čibuk strči mu iza vrata, a od lule ni traga.

– Odi ovamo! – viknu Stanojlo Ivanu. Ivan dođe.

– Daj mi čibuk!

On se maši iza vrata i pruži ga.

– Avdija! Daj tvoju lulu!

Turčin pruži. On je nasadi na čibuk, napuni i zapali, pa se okrete Turcima:

– Ume li koji ovako da nišani? – upita.

Oni ruke na prsi, pa, preklinjući, odgovaraju:

– Jok, biva!

– Umeš li ti, Avdija?

– Jok!…

On ih pogleda sve… Podiže glasom i reče zapovedajući:

– Onda ne brbljajte po svetu da ste nišandžije: možete nagaziti na koga što bi hteo kome od vas da bije lulu iza vrata!…

– Nećemo, vala!…

– Na!… ostavi pušku! – zapovedi Ivanu.

I stade puštati dimove tako mirno, kao da je kafu pio. Turci se digoše i odoše.

– Kako možeš?! – upita ga čiča-Đura. Stanojlo senu okom.

– Znaš li ono: „Pošto bi se Marko poturčio?“ Oni su ovde i došli, da se hvale!… Trebalo im je doskočiti!…

– Eto!… to sam gledao mojim očima – završi čiča Filip. I zato verujem i ono što se u pesmama peva!…

– Tako je!…

 

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

 

Komentar:

Srbi su u 19. veku sami gajili duvan, sušili su ga, križali i pušili. Duvan su pušili isključivo u lulama, koje su imale dugačke čibuke. Kad su bili kod kuće, obično im je lula stajala na nekoj polici, zajedno sa takumom (priborom za seckanje duvana i nabijanje lule). Čibuk je bio ponekad tako dugačak, da je pušač pušeći sedeo zavaljen, a lula mu je dosezala pod, oslanjajući se na posebno jastuče. Pušači su uživali u hladnom duvanskom dimu, zato je korišćen što duži čibuk.

Na putovanje, Srbin bi poneo putnu lulu sa kraćim čibukom, ali isto tako dovoljno dugačkim da je postojao problem gde će lulu da smesti, tako da se ne čibuk ne polomi a lula da se ne isprlja. Zato je postojala posebna kožna kesa, u koju bi pušač smestio svoju lulu, kesu bi obesio oko vrata, a zatim bi lulu zabacio za vrat, ispod gunja, tako da malo izviruje. Tako bi lula bila na sigurnom, a u isto vreme je uvek bila pri ruci.

 

Postavite komentar