U rat krenuo sa osam godina

momčilo gavrić

Jedna ulica u beogradskom naselju “Stepa Stepanović” uskoro treba da dobije novi naziv – zvaće se Ulica kaplara Momčila Gavrića. Time će se obnoviti sećanje na najmlađeg podoficira iz Prvog svetskog rata. Imao je svega 10 godina kada je peške prešao Albaniju i postao kaplar, učestvovao je i u proboju Solunskog fronta, gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12. godini unapredio u podnarednika. Uprkos svemu, doživeo je duboku starost, a tokom života se čak tri puta ženio. 

Momčilo (1906 – 1993) iz sela Trbušnica, kod Loznice, u podnožju planine Gučevo, bio je osmo od ukupno jedanaestoro dece Alimpija i Jelene Gavrić. Jednog dana, na početku rata, u njihovu kuću došla je grupa austrougarskih vojnika, pa je osmogodišnji Momčilo otrčao da javi stricu da pripremi volovsku zapregu za beg. Kada se vratio, zatekao je razbacane leševe po dvorištu – majka, otac, četiri brata i tri sestre bili su ubijeni. Najstariji brat, Dragoljub, imao je 16, a najmlađi, Milivoje, samo dve godine.

momcilo1-veb

Imao je svega 10 godina kada je peške prešao Albaniju i postao kaplar

 

Mali Momčilo je tada pobegao ka vrhu Gučeva, gde je naišao na položaje Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, kojim je komandovao Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Istog dana, srpski vojnici osvetili su njegovu porodicu, tako što su u iznenadnom bombaškom napadu pobili Švabe koji su pijani šenlučili oko Gavrićeve kuće, a Momčilo je postao borac srpske vojske. Po naređenju majora Tucovića, vojnici su mu od tada davali da svakog dana tri puta opali iz topa kako bi svetio svoju braću i sestre.
– Između svoje osme i dvanaeste godine, Momčilo je sa Šestim artiljerijskim pukom Drinske divizije prokrstario sva ratišta. Bio je učesnik čuvene Gučevske, a onda i slavne Kolubarske bitke 1914. Dočekao je napad nemačkog feldmaršala Augusta fon Makenzena, a potom preživeo albansku golgotu i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Na Krfu je i dobio čin kaplara.

Posle toga, Momčilo je krenuo na Solunski front. Na položajima na Kajmakčalanu ranjen je u ruku. Dok je boravio na Solunskom frontu završio je i kurs za opismenjavanje, a vojvoda Živojin Mišić, načelnik Štaba Srpske komande, naredio je da se Momčilo unapredi u čin podnarednika. Tada je imao svega 12 godina – objašnjava Goran Vilić, istoričar u Muzeju Jadra u Loznici.
Prema njegovim rečima, Momčila su posle rata poslali u Englesku na školovanje. Pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u Feveršemu, u grofoviji Kent, gde je nakon tri godine dobio svedočanstvo o završenom školovanju. U Srbiju se vratio 1921. godine.

momčilo gavrić ranjen

Momcilo-veb

1. Na položajima na Kajmakčalanu ranjen je u ruku

2. Momčilo A. Gavrić, svršeni mali maturant Srednje klasične gimnazije Henri Rajt u Feveršemu, neposredno pred polazak iz Engleske u Srbiju

 

 

 

 

 

Prvi posao dobio je kao šegrt u železničkoj radionici u Šapcu, ali je zbog krize otpušten. Zatim je kraće vreme radio kao kondukter tramvaja u Novom Sadu, a onda se vratio u Beograd, gde je zarađivao za život kao ložač i šofer. Ubrzo potom zaposlio se u veletrgovinskom preduzeću „Hartija“ i nastavio školovanje za komercijalistu. S tom diplomom osposobio se za samostalan život.

momčilo gavrić

momcilo4

 

 

 

 

 

 

 

        Na raportu Stevanu Tucoviću (slika levo) i proboj Solunskog fronta 

– Momčilo je doživeo veliko iznenađenje kada je 1924. godine dobio poziv na odsluženje vojnog roka. Služio je u garnizonu Slavonska Požega 18 meseci. Naime, kada je pokušao da dokaže da je učesnik Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu, to je okvalifikovano kao pokušaj izbegavanje služenja vojnog roka, pa je osuđen na tri meseca zatvora – napominje Vilić.

momcilo5-veb

Gavrić, u sredini, 1983, u Guviji, mestu iskrcavanja Srpske vojske na Krfu posle albanske golgote

Momčilo se po odsluženju vojnog roka vratio u Beograd i nastavio da radi kao šofer, a kasnije i grafički radnik. Tri puta se ženio. Iz braka sa prvom suprugom, Kosarom Ilić iz Mladenovca, dobio je dva sina – Branislava (1940) i Aleksandra (1945). Umro je u Beogradu 1993. godine.

Inače, u Momčilovom rodnom selu Trbušnica, i danas mu živi dosta rodbine, od njegova dva brata koji su preživeli pokolj – Svetozara i Bogosava. Od sinova Branislava i Aleksandra, Momčilo je imao unuke Dejana, Anu i momčila (Dejan je profesor na Konzervatorijumu u Esenu, a Ana i Momčilo su grafičari, kao i njihov deda).
Svojevremeno je šabački pisac Dragiša Penjin napisao knjigu „Sin Drinske divizije“ koja je posvećena Momčilu Gavriću. Čini se, međutim, da je u svom kraju skoro zaboravljen, jer nijedna loznička ulica, škola ili ustanova ne nosi njegovo ime, a nema ni spomenik.

 

Postavite komentar