Lazarov časovnik – čudo tehnike

sat-future

Prvi javni mehanički sat napravio je srpski monah Lazar Svetogorac 1404. godine u Rusiji, što će reći, gotovo 200 godina pre nego što su švajcarski časovničari, danas poznati kao najbolji majstori u svetu, osnovali svoj esnaf (1601. godine). Od oko 1200 znamenitih časovničara Evrope, ovaj sluga Božiji se, hronološki gledano, nalazi između drugog i četvrtog mesta. 

 

Lazarov mehanički časovnik na tornju Kneževog dvora u Moskvi, jedan od prvih 10 takvih satova u Evropi, merio je vreme punih 217 godina, kada je zamenjen novim, koji je ubrzo nestao u velikom požaru. Izrađen je po narudžbini Velikog kneza Vasilija Dmitrijeviča i tada je koštao koliko i velika bogataška kuća.

časovnik lazara svetogorca

minijatura iz 15 veka

 

 

 

 

 

 

 

 

Minijatura iz 15. veka na kojoj je predstavljen srbin Lazar kako pokazuje velikom Knezu Vasiliju Dimitrijeviću svoje delo časovnik koji je izgradio na kneževom dvoru u Kremlju

– U to doba, kako piše u ruskim izvorima, Lazarev časovnik je bio pravo tehničko čudo. Kao što se može videti na jednoj minijaturi iz 16. veka, imao je tri tega: jedan za pokretanje kazaljki, drugi za otkucavanje časova i treći za otkucavanje njihovih četvrtina, što je bilo dodatno čudo za ono vreme, kada minuti u drugim sredinama nisu imali značaja. Naravno da se monah Lazar nije smeo usuditi da ode na noge Velikom knezu moskovskom a da pre toga nije izradio bar desetak, možda i više sličnih časovnika širom Balkana. Uostalom, i sa minijature se vidi da je bio sed i da nije mogao imati manje od 55, 60 godina. Moguće je i da ga je Velikom knezu moskovskom preporučio lično Despot Stefan Visoki – govori mašinski inženjer Želimir Stefanović, istraživač srpskog časomerja.

sat-veb3

Drvorezu Volfanga Resa iz 1521. prikazuje časovnik na jednoj od Despotovih kula Beogradske tvrđave

Iako Lazarev časovnik iz Moskve nije sačuvan, jedan sat koji najverovatnije potiče iz tog doba još uvek se može videti na Hilandaru. To je, bez sumnje, najstariji časovnik na Svetoj Gori i, uopšte, našim duhovnim prostorima. Prema rečima našeg sagovornika koji ga je pre nekoliko godina opravio, ovaj mehanizam još funkcioniše. Po konstrukciji (zapinjača – ustavljač) i kovačkoj tehnologiji blizak je dobu onog moskovskog iz 1404, s tom razlikom što mu je umesto „Lazarevog“ foliota (mehanički oscilator – takter u vidu dvokrake poluge sa pomičnim utezima sa obe strane, za podešavanje tačnosti) ugrađeno klatno, koje, po svemu sudeći, potiče iz 17. veka.

– Pretpostavljam da je neko od monaha – čaovničara, kojima Hilandar, čini se, nikada nije oskudevao, svojevremeno osavremenio taj sat, ugrađujući mu umesto foliota kao oscilatora, klatno, a ostavljajući sve ostalo sa zapinjačom, koja je dominirala u ranija dva, tri veka. Upravo to je učinio i Kristijan Hajgens 1657, kada je zamenio foliot Galilejevim klatnom, što je bila prava revolucija u tačnosti merenja vremena. Stoga nije nemoguće da je i taj sat napravio Lazar Svetogorac – kaže Stefanović i podseća da je Džems Džerald Vitrou smatrao da je industrijsku revoluciju podstakao mehanički časovnik, a ne parna mašina.

sat na Kalemegdanu

Časovnik na Kalemegdanu

A o pažnje vrednoj tradiciji srpskog časomerja svedoči i brojčanik časovnika na zvoniku srpskog manastira Sveti Đorđe, udaljenog 40 kilometara južno od Temišvara, na kojem su časovi označeni ne rimskim ili arapskim, već staroslovenskim brojkama (Az, Vjedi, Glagol, Dobro, Jest…). Isto kao i na Lazarevom satu iz 1404! Manastir su sagradili Brankovići još 1485. godine, i, koliko je poznato, ovo je jedini sačuvani brojčanik te vrste iz pre – Hajgensovog doba.
Časovnik se, inače, pominje i u Hilandarskom tipiku, a kako je Sveti Sava završio ovaj spis 1199. godine, može se zaključiti da se njegovo otkucavanje čulo i koju deceniju ranije. Čak i pod pretpostavkom da nije reč o mehaničkom, već o časovniku na vodu, ovaj podatak ne gubi na senzacionalnosti, jer se prvi takav sat (sopstvene izrade) u Zapadnoj Evropi pojavio tek 1251. godine, dakle najmanje pola veka kasnije, ne računajući onaj koji su Karlu Velikom poklonili Arapi.

 

S tim u vezi, zanimljivo je i da je srpski istoričar i enciklopedista, Stanoje Stanojević, u svojim istraživanjima došao do podataka, iz turskih izvora, da su Osmanlije, ulazeći prvi put sa vojskom u Skoplje, zaticali časovnike na visokim gradskim kulama iz, kako su govorili, „neverničkih vremena“. A da su naši preci itekako dobro znali koliko je sati, vidi se i po drvorezu Volfanga Resa iz 1521. koji prikazuje časovnik (najverovatnije domaće izrade) na jednoj od Despotovih kula Beogradske tvrđave, kao i sličnom bakrorezu iz Pećke patrijaršije.

sat-veb-ekipa-iz-Instituta

Želimir Stefanović i Mirko Vukašinović sa ekipom iz Instituta “Goša”

Muzej srpskog časomerja

Želimir Stefanović i Mirko Vukašinović, obnovitelji mehaničkih časovnika od istorijskog značaja, do sada su restaurisali desetinu časovnika na našim prostorima, između ostalih i one na Hilandaru i Sremskoj Kamenici, dok su u manastiru Sveti Đorđe, u Rumuniji, prvi pronašli brojčanik ispisan na starosrpskom. Oni već godinama traže sponzore koji bi finansirali njihovu ideju da se u unutrašnjosti Beogradske ili Smederevske tvrđave, ili na drugom pogodnom mestu, napravi Muzej srpskog časomerja, čiju bi stalnu postavku činilo četrnaestak časovnika iz različitih epoha, kojima bi se predstavili slojevi u razvoju srpskog časovničarstva. Časovnike bi sami obnovili ili rekonstruisali, napravili bi i monografiju, a sve poslove bi, kako kažu, završili za tri godine. Time bi Srbija stala u red sa nekoliko zemalja sa najbogatijom istorijom časovničarstva, a monah Lazar rame uz rame sa našim gorostasima nauke i tehnike: Ruđerom Boškovićem, Nikolom Teslom, Mihajlom Pupinom i Milutinom Milankovićem.

 

Postavite komentar